Sat02242018

Poslednja izmena:01:47:06 PM

Back HRANA I PIĆE VINO Legende o Sremskom vinu

Legende o Sremskom vinu

  • PDF

O fruškogorskim ili sremskim vinima, ima dosta priča, legendi, ali relativno malo istorijskih podataka. Vrsni poznavalac ovih krajeva i ne samo ovih, Karolj Kovač, neumorni tragač za istinom i autor serijala o renesansnim vinima, sa kojim smo razgovarali na ovu temu na Šuljamačkoj glavici, 19. avgusta, na proslavi godišnjice rođenja jednog Sremca, imperatora Marcusa Aureliusa Probusa, koji slovi za začetnika fruškogorskog, srpskog, ali i evropskog kontinentalnog vinogradarstva kaže:

-Od svih vina na svetu samo Sremska imaju epitat renesansna. Ali, trebalo bi otići i podrobno istražiti Kijev, Lavov, Krakov, Estergom, otići u Francusku, u Bugundiju, u Šampanj…

Mi nigde nismo bili, a ovo što pričamo su samo legende o sremskom vinu, koje niko ne istražuje onako kako i koliko bi trebalo. Finansijska kriza jeste zahvatila ceo svet, pa i Srbiju, ali sam siguran da bi mogli da dođemo do značajnijih istorijskih podataka da možemo da zavirimo u arhive u Italiji, Poljskoj i još nekim zemljama, “iskopamo”podatke koji sbi bili od neprocenjive vrednosti za sagledavanje i razumevanje razvoja vinogradarstva i vinarstva u Sremu, Vojvodini i šire. Iskreno se nadam da ću u toj svojoj nameri i uspeti.

Zna se da je za stanovnike Rimskog carstva vino bilo simbol napredne civilizacije, a martovske svečanosti održavene u čast Bahusa, Boga vina, poznatije kao bahanalije, održavane su u vreme pretakanja mladog vina. U Rimu su pre Hrista vino mogli da piju samo muškarci dok je ženama to bilo zabranjeno.

Vino je bilo inspiracija i antičkim i rimskim pesnicima. Latinska izreka „In vino veritas“ (u vinu je istina), nastala je u VI veku pre naše ere, ustvari je naslov pesme pesnika Alkeja, koja glasi:

„Vino, dragi moj, i istina su stari prijatelji

Vino je ogledalo ljudske duše

Zato ni jedno drugo drvo

Pre loze nemoj posaditi.“

A šta kažu legende o vinu na našim prostorima.

Mnogi smatraju da su se na Fruškoj gori oduvek sadili vinogradi, ne samo zato što je taj prostor bio deo rimske imperije koja je imala poseban odnos prema vinu, već i zbog više nego povoljnog geografskog položaja, pružanja u pravcu istok-zapad dužinom od 78 kilometara, sa najvišim vrhom 539 metara, a sve to između dve reke. Takav jedan prostor se oduvek smatrao kao izuzetno pogodan za gajenje vinove loze. Kada je to tačno bilo ne zna se, ali je sigurno da kada se jednom započelo sa vinogradarenjem na Alma Monsu nikada više u potpunosti nije prestajalo.

Postoje indicije da je na Fruškoj gori bilo vinograda i pre nego što je car Marcus Aurelijus Probus (232-282.) na Šuljamačkoj glavici, iznad sela Šuljam, u neposrednoj blizini grada u kojem je stolovao, Sirmijumu, zasadio prvi čokot, što potvrđuju arheološki nalazi rimskih zgrada sa očuvanim vinskim podrumima u selu Grgurevci. Antički izvori svedoče o tome, da je krajem I veka došlo do hiperprodukcije u proizvodnji vina, što je navelo rimskog cara Domicijana da uredbom o zabrani gajenja vinove loze u provincijama 92. godine, zaštiti od konkurencije i osigura izvoz italijanskih vina. Uloga cara Proba, rođenog u selu Grgurevci, u istoriji vinogradarstva je u tome što je ukunuo zabranu cara Domicijana, i Galiju, Panoniju i brda Mezije prekrio vinovom lozom, te se smatra ocem kontinentalnog vinogradarstva.

Jedan vek posle cara Proba, na ovom području pojavljuje se milanski biskup Ambrozije, danas zaštitnik Milana, Lombardije, Italije koji je doneo ponovo, jedno drugo najkvalitetnije vino sa područja Campioned'Italia, granične oblasti između Italije i Švajcarske, gde se i danas proizvode najkvalitetnija i najskuplja vina.

Početkom XII veka na Frušku goru dolaze benediktinci iz popaljenih i opljačkanih samostana Lombardije, posle provale cara Fridriha Barbarose 1158. godine u severnu Italiju, i sa sobom donose najkvalitnije vrste vinove loze.

Godine 1235. kralj Bela IV na Frušku goru naseljava monahe-cistercite iz Francuske, koji su na Petrovaradinskoj steni podigli opatiju Belakut, i ponovo doneli kvalitetene sorte vinove loze.

Ugarski dvor je u XIV veku za vreme Ludviga Velikog dobijao naročito dobro vino iz Srema.

O kvalitetu sremskih vina svedoče sačuvani zapisi Galeotija, bibliotekara ugarskog kralja Matije Korvina, koji je prolazeći kroz panonsku oblast polovinom XV veka, zapisao: „Sremsko vino je tako ugodno da bi isto ili slično njemu na celoj zemlji bilo teško naći“. Matija Korvin je bio poznat i kao najveći konzument sremskih vina, i u kraljevskom dvoru u Estergomu je imao specijalni vodoskok iz kojeg su za vreme bahanalija, tekla sremska vina.

U XVI veku sremska vina su našla mesto na evropskom, naročito na češkom i poljskom tržištu. O tome svedoči i pismo nepoznatog autora upućenog izvesnom gospodinu Jahimu iz Hraca, iz 1552. godine u kome mu javlja da se „u njegovo zdravlje pilo dobro sremsko vino“.

Polovinom XVI veka poljski pesnik Janko Kohanovski, u svojoj pesmi piše kako „njegova kuća ne zna za ljutu sirotinju iako u njegovom podrumu ne stoje sremska vina“, što potvrđuju da ne samo da su se sremska vina nalazila na poljskim trpezama već i da su predstavljala statusni simbol.
Kada je Srem pao pod tursku vlast (1526, godine), dobar deo vinograda je zbog zabrane pijenja alkohola koju nalaže islamska vera, bio je iskrčen. Ali i pored toga, vinogradarstvo i vinarstvo u Sremu nije nestalo. U drugoj polovini XVI veka još uvek najveći porez dolazio je od ove perspektivne privredne grane, a za vreme Murata III (1566-1574) od ukupnih feudalnih nameta čak 85% dolazilo je od proizvodnje vina.

Turski putopisac Evlija Čelebija, putujući ovim krajevima 1665. godine ostavio je zapis „kako je u Fruška gora zasađena vinogradima to se fruški vinogradi vide iz Beograda“, a o Irigu piše: “Severna strana ovog divnog mjesta je bregovita, dok se na južnoistočnoj strani prema sremskoj ravnici prostiru bezbrojni vinogradi i bašte“.

Dositej Obradović, jedno vreme stanovnik manastira Hopovo, zapisao je 1757. godine: „sve vinograd do vinograda...kako pređemo u manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u Edemsku baštu došli...brda i doline prekrivni su vinogradima i voćnjacima“.

Karlovačkim mirom iz 1699. godine i ulaskom Srema u sastav Habzburške monarhije dolazi do naglog povećanja površina pod vinogradima, vinogradarstvo tokom XVIII i XIX veka postaje glavno zanimanje Fruškogoraca, a vino najčešći poljoprivredni proizvod. Od 565 domaćinstava u Sremskim Karlovcima 459 se bavilo vinogradarstvom kao osnovnim (podatak iz 1754.godine). Ponovo su fruškogorska vina bila na ceni, što je nastavljeno i potvrđeno i jedan vek kasnije. Baron Aleksandar Rajačić za svoje vino dobio je diplomu u Hamburgu 1863.godine; diplomom je bilo nagrađeno i vino Pavla Ilića iz Sremskih Karlovaca u Beču 1884. godine, a Ilija Luković iz Beočina, godinu dana kasnije dobio je nagradu na Velikoj državnoj izložbi vina u Budimpešti; srebrnom medaljom i diplomom na izložbi u Beču 1890. i Budimpešti 1896. godine okitilo se vino koje je proizveo Josif Popović Smotra.

Krajem XIX veka postoji veća potražnja srpskih vina, kada su Francuska, Nemačka i Švajcarska, kao glavni izvoznici vina na američko tržište, zbog pojave filoksere bili primorani na uvoz vina.

Ipak, kraj XIX veka završava se neslavno po naše vinogradarstvo, a time i vinarstvo. Prvo peronospora, a potom filoksera, koja se pojavila na Fruškogorju 1881. godine, prvo u blizini Ledinaca, uništile su gotovo sve vinograde u periodu od 1885-1895.godine. Oporavak ove privredne grane osetio se tek pred Drugi svetski rat, kada se površine pod zasadima vinove loze uvećavaju, a najveći uvoznik vina sa ovih prostora bila je Nemačka.

Posle rata pa do sedamdesetih godina XX veka, vinogradarstvo se dijametralno suprotno razvija u privatnom i društvenom sektoru. Nemogućnost plasmana i zabrana prodaje proizvedenih vina privatne vinogradare, koji nisu bili članovi zadruge, dovodi u bezizlazan položaj, a Zakon iz 1970. godine, kojim je vinogradarima dozvoljeno da proizvode grožđe, ali ne i vino, potpuno je uništio privatnu proizvodnju vina. Na drugoj strani, podižu se državni vinogradi i grade tri velika podruma vina: u Petrovaradinu, Erdeviku i Irigu. Međutim, iako je procenjeno da je 55.000 hektara zemljišta na Fruškoj gori pogodno za vinogradarenje, 1957. godine zasađeno je svega 5.757 hektara vinograda, a sedamdesetih godina prošlog veka pod vinogradima je bilo tek nešto više od 1.200 hektara.

Društvene turbulencije početkom devedesetih godina dovele su do propadanja vinogradarstva i vinarstva u društvenom sektoru, ali i napredovanje i razvoj istog u privatnom. Ovaj razvoj je podstaknut Zakonom o vinu iz 1994. godine kojim se vraća pravo vinogradarima da proizvode sopstveno vino za tržište.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar