Mon11182019

Poslednja izmena:10:22:34 AM

Back KULTURA Kulturna baština Проф. др Петар Милосављевић: Чувајмо Србију познавањем културних вредности

Проф. др Петар Милосављевић: Чувајмо Србију познавањем културних вредности

Тешко је нешто научити из песама,
али људи умиру свакога дана, несрећни,
од недостатка онога што тамо постоји.

“Срби данас знају да постоје снаге у свету које хоће да им одузму Косово и Метохију. Срби, међутим, не знају да постоје и снаге које хоће да им одузму језик и да га припишу другима. А то значи да им униште идентитет, да учине да Срби нестану или да се овај народ вишеструко смањи”, писао је 2007. године Петар Милосављевић (1937.), један од водећих српских теоретичара, методолога и историчара књижевности, филолог и филозоф, песник, приповедач, драмски писац, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду у пензији.
Језик једног народа се не чува забранама усмереним против уплива страних речи и израза у језик једног народа, већ чувањем и неговањем свог језика преко познавања наслеђа и културних вредности тог народа.
У том правцу размишљао је и проф. др Милосављевић, који се прихватио захтевног пројекта и приредио Антологије српске поезије (и народне и уметничке), у осам књига (2004.).
Антологија Песнички Срем (2011.) представља сремачки део те свеобухватне Антологије, из које су “извађени” песници који су се на неки начин, својим животима или уметничким радом, везали за овај миље
Господин Милосављевић је као први уредник културне рубрике „Сремских новина“(1961-62.), имао прилику, а пре свега слуха да се приближи и схвати значај велике културне баштине овог простора, који је, за време сремских Бранковића, био духовно и административно средиште остатака српске државе, од XВИИИ века средиште српског митрополита, а у XИX патријарха у Сремским Карловцима.
У културној прошлости Срема, у Иригу деловала је “слепачка академија” која је образовала народне гусларе, а спомије се 1770. године. У Срему су живели и певали неки од најзначајнијих певача народних јуначких песама: Филип Вишњић, Тешан Подруговић, слепа Живана, слепица из Гргуреваца и последњи слепи гуслар из Ирига Пера Димитров, чије се гусле направљене од ораховине, 1888. године чувају у Иришкој читаоници. У Срему су живели и неки од записивача тих народних песама: Лукијан Мушицки, Аврам Панић и др.
До појаве Антологије српског песништва од XИИИ до XX века, академика, песника, књижевника, есејисте и лекара Миодрага Павловића (1964.), углавном се сматрало да српска поезија почиње са Бранком Радичевићем и Петром Петровићем Његошем. Павловићева Антологија продужила је трајање српске поезије на седам векова уназад и почињала је стиховима Светог Саве.
Оно по чему је Антологија Миодрага Павловића била мањкава, господин Милосављевић је покушао да надомести. У своју Антологију уврстио је службе старим Немањићима, српским свецима за време османске владавине названу „Србљак“ (први познати рукопис Србљака настао је у манастиру Раковац 1714. године). Песнички Срем је оплеменио са „највећим трезором наше старе црквене поезије“, Службом сремским деспотима Бранковићима (Стефану, Ангелини, Јовану и Максиму) и деспоту Стефану Штиљановићу, које су писали непознати аутори из Срема (Купинова, Крушедола, Шишатовца). Ти и други подухвати учинили су да је слика о српској књижевности (али и језику) данас много богатија, реалнија него што се сматрало до средине XX века.
Антологијом Песнички Срем Петра Милосављевића обухваћена је уметничка поезија, и са по неколико песама представљени су: Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Јован Рајић, Лукијан Мушицки, Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Владислав Стојадиновић Чикош, Владислав и Јован Суботић, Доситеј Обрадовић, Еустахија Арсић, Никанор Грујић, Милица Стојадиновић Српкиња, Бранко Радићевић, Јован Јовановић Змај, Ђорђе Марковић Кодер, Лаза Костић, Јован Грчић Миленко, Милета Јакшић, Антун Густав Матош, Милош Црњански, Јован Поповић, Бошко Петровић те неколико песама непознатих аутора из Крушедола, Купинова и Шишатовца.
Изнедрена као заједенички пројекат издавачких кућа „Мирослав“ из Београда и „Логос“ из Грачанице, ова антологија је и “омаж првим српским антологичарима: игуману манастира Раковац Теофану, који је саставио Србљак и калуђеру Максиму, који је преписао текстове. Такође, она је омаж и Јовану Суботићу, састављачу Цветника српске словесности И и ИИ (Беч 1853), прве Антологије која је српску поезију представила у целости”.
Прелиставајући ову Антологију не можемо а да не уочимо да није Срем случајно постао центром српске писмености, да се у њему певало и писало и пре оснивања Карловачке гимназије и да је она била логичан след, вековима негованог, културног миљеа. Распевани Срем није само флоскула, већ суштински и јасно изречена истина о Срему у којем се вазда певало и певано записивало.

 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar