Wed02212018

Poslednja izmena:09:19:02 AM

Back KULTURA LIČNOSTI Jozef Havjar, jedan od Veličanstvenih

Jozef Havjar, jedan od Veličanstvenih

  • PDF

U oluji lepote, navigatori uvek stignu svome cilju, a ti gospodari kormila na jedrenjacima raspetih jedara Kovačicu, opštinu sa oko 27.000 stanovnika, uzneli su do svih svetskih luka.
Jedan od njih je i Jozef Havjar (1956), otac i domaćin, automehaničar po struci, Kovačičanin rođen sa velikim talentom da oseti lepotu trenutka i uhvati ono nešto, dostupno samo odabranima, i da prenese na platno.

Jozef Havjar je jedan od dvadesetorice veličanstvenih, današnjih članova kovačičke Galerije naivne umetnosti. Delom ove prestižne institucije, gospodin Havjar je postao 1999. godine, posle velikog broja radova, izložbi u zemlji i inostranstvu, pozitivnih kritika i dokazivanja jer, takav je put do društva odabranih.
A šta znači biti član Galerije?
-Kada se negde predstavite u svetu i nekom kažete da ste član Galerije naivnih slikara iz Kovačice onda vas već poznaju, a kada kažete da ste iz Kovačice, niko vas ne zna. Svugde nas znaju. Bili smo u Londonu, nas četvorica u Ambasadi Republike Slovačke, gde smo imali izložbu i svi su čuli za kovačičku školu naive, ali su mislili da smo mi neki stariji ljudi, na šta sam im odgovorio da se mi redovno obnavljamo. Jedni odlaze, drugi dolaze - priča gospodin Jozef Havjar.
Njegova tetka bila je čuvena Zuzana Halupova (1925-2001), Jan Strakušek (1926) dalji rođak, ali to nije tako čudno u malenoj Kovačici.
Prvi slikari u Kovačici bili su „nedeljni“ slikari, jer se nedeljom išlo u crkvu i nisu se radili nikakvi kućni poslovi. Onda, ko je imao talenta, a vremenom se ispostavilo da ih je bilo dosta, počeli su da slikaju, prvo za svoju dušu, a onda i za svoju dušu i slavu svoga mesta. A, kada je ovaj talenat pustio pelcer, pratio je žitelje naselja Kovačice, Padine, Aradca, Opova, sva u opštini Kovačica, kao usud.
Na talenat Jožefa Havjara ukazivali su još od nižih razreda osnovne škole. Slikao je u slobodno vreme, a onda nije slikao, jer brojne obaveze to jednostavno nisu dozvoljavale. Službovao je 31. godinu kao mehaničar, a sa svojih pajtašem Paljkom Đurišom, prilikom oslikavanja zida u centru mesta, njegov rad je zapazio jedan od vodećih slikara kovačičke škole naive Jan Glozik. I tako je počeo njegov razvoj i sazrevanje kao umetnka, rad na brušenju ličnog stila i jedistvenih tema, njemu bliskih, a autentičnih. Jer, umetnost se bavi samo jednom temom, ljubavlju, a njegova ljubav bila je ljubav prema životu i pričama iz njegovog detinjstva. Suština je da čovek sa sobom uvek nosi ono najupečatljivije, ono što je ostavilo najdublje brazde u njegovom sećanju, a to su polja u okolini Kovačice, ondašnji život i uposleni seljaci na njivama, „težak rad panonskog seljaka, ali i mir i radost življenja”.
Trud i pokušaji da ulovi život dok prolazi, umesto da slepo zuri u unapred određen plan, urodio je njegovim izgrađivanjem kao umetnika, kao nekog ko zna i ume da izrazi svoju misao slikom i stane rame uz rame sa Janom Strakušekom, Katarinom Kožok, Alžbetom Čižikom, Jurajem Garajem, Mihalom Povolnim, Janom Bačurom, Katarinom Karlečik, Evom Husarik, Pavelom Hajekom, Janom Glozikom, Martinom Markov, Zuzanom Verecki, Pavelom Cickom, Marijom Varga, Jurajem Lavrošem, Anom Knjazovic, Janom Širkom, Martinom Pap, Anom Kotvaš, Marijom Hlavat- Husarik, tamo gde su nekada stajali Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Martin Jonaš, Pavel Hrk, Zuzana Halupova. Jozef Havjar intenzivno slika od 1993. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1998. godine u Kovačici, a od tada brojne su izložbe u zemlji i inostranstvu.
Jedino postoji žal što nikada nije mogao da se posveti slikarstvu u potpunosti, već samo kao „relax“ terapiji, razonodi, hrani za dušu i telo.
-Kada sam dolazio kući iz radionice, okupam se, osvežim i krenem da slikam. I tako godinama, iz dana u dan - kaže Jozef Havjar.
A odnedavno, ima i samo svoj kutak, atelje, u kojem, nikom ne smeta i u kojem može da se preda svojim žitnim poljima, reskošnom koloritu slovačke nacionalne zajednice u ovom skrovotom banatskom mestu.
-Moje slike se danas nalaze u Sloveniji, Americi, sedam-osam slika su “otišle” za Australiju, moj rođak je takođe odneo pet slika, a najviše ih ima u Nemačkoj. A izložbe, bile su po celom svetu. Mi galeristi, kolektivnih izložbi imamo svugde, svako da dve do tri slike i one putuju svetom, od galerije, do galerije. Samo u poslednje vreme, bile su izlagane u Hrvatskoj pa u Trebnju (Slovenija), Lisabonu, Londonu, Minhenu, Slovačkoj, Mađarskoj… Kada su izložbe tu okolo, ponekad sam i ja prisutan, ali nisam nikada imao toliko vremena da se posvetim baš tome: pravio sam jednu kuću, pravio sam drugu kuću, danas oba moja sina imaju svoje porodice, dosta ima posla tako da nisam nikada mogao toliko da slikam, da se tome posvetim, da bih od toga mogao da živim. Nekako usput, više iz hobija, slikao sam 30-40 slika godišnje, uglavnom zimi, kada sam imao slobodnog vremena. Zbog toga retko mogu sakupiti slike za samostalnu izložbu, pa sam ih imao svega nekoliko. Ali, da sam bio siguran da ću finansijsku konsturkciju zatvoriti samo slikajući, ja bih samo slikao - iskreno priznaje gospodin Havijar i dodaje da i naiva mora da ide u korak sa vremenom. Danas je malo onih koji su ostali “tipični” slikari naive tzv. “art brucks-a“ – ljudima se sviđa taj naš lepi kolorit, perspektiva, radnja na toj slici. Mora se ići sa vremenom, napominje, jer ono što deca rade u školi to je naivno slikarstvo, a slikari naivci su otišli malo napred.
Opština Kovačica i dalje je najveći rasadnik slikara u Srbiji sigurno, u svetu možda, a zašto je to tako kustos Galerije naivne umetnosti u Kovačici, Ana Žolnaj Barca, kaže da je to “ još uvek fenomen koji niko nije objasnio”.

Više fotografija možete da pogledate o v d e.
 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar