Sat02242018

Poslednja izmena:01:47:06 PM

Back REPORTAŽE AKTUELNO Dr Jovana Nikolov: Da li sve(t) oko nas zrači?

Dr Jovana Nikolov: Da li sve(t) oko nas zrači?

  • PDF

U ljudskoj je prirodi da se više plašimo onoga što ne vidimo. Jedna od tih stvari koje nas plaše je zračenje - njega ne možemo videti okom, ali svesni smo da posledice mogu biti vrlo opasne. Međutim koliko zaista treba da smo zabrinuti?

Znamo da smo okruženi raznim izvorima zračenja, neke od njih možemo, a neke ne možemo da izbegnemo. Naime, još od samog nastanka Zemlje u njenoj kori su prisutni radioaktivni elementi kao što su uran, torijum, radijum i drugi koji imaju izuzetno duge periode poluraspada (vreme potrebno da se količina nekog radioaktivnog elementa smanji na pola). To je ono što zovemo prirodna radioaktivnost i nju ne možemo da izbegnemo jer dolazi sa terirotijom na kojoj živimo – sa planetom Zemljom. Međutim, ono s čim svaki stanovnik naše planete može da se pohvali je da “Danas živimo u svetu sa najmanje prirodne radioaktivnosti u zemljinoj kori” i to možemo da kažemo svaki naredni dan, jer prirodnim procesom radioaktivnog raspada se stalno smanjuje prisutna količina radioaktivnosti u Zemlji.
Sa druge strane, kao stanovnici Zemlje smo konstantno izloženi i kosmičkom zračenju, kojim Svemir svakodnevno bombarduje površinu zemlje. To je isto nešto što ne možemo da izbegnemo, i čemu smo stalno izloženi i na šta smo naviknuti. Zatim, u medicini, prilikom dijagnostičkih i terapijskih pregleda često se koristi zračenje (X-zraci, gama zraci…), ali se u ovom slučaju to radi jako oprezno imajući u vidu da “cilj opravdava sredstvo”, odnosno količina zračenja se veoma oprezno dozira kako bi izlaganje pacijenta bilo svedeno na neophodni minimum. Sve ovo pripada jonizujućem zračenju sa kojim, mi, stanovnici planete Zemlje svakodnevno živimo. Međutim, ono što nam s vremena na vreme poremeti koncepciju i neplanski nas izloži većoj količini zračenja je veštačka radioaktivnost koja se pojavi namernim ili nenamernim ljudskim delovanjem, kao što su atomske bombe i nezgode u nuklearnim elektranama (Černobilj, Fukushima). Strah od neplanskog izlaganja povećanom radijacijom pojavio se u našim krajevima nakon bombardovanja 1999. godine. Pošto je ovo predstavljalo realnu opasnost izvršena je detaljna kontrola. Međutim, merenja izvršena 1999. godine u Novom Sadu nisu pokazala ništa interesantno, nikakvu povišenu radijaciju koja bi se mogla pripisati bombardovanju. I danas se radi konstantan monitoring terena.
Osim jonizujućeg zračenja koje smo spomenuli, era mobilne telefonije nam je donela i dodatno prisustvo nejonizujućeg zračenja, manje štetnog, ali ipak zračenja. Broj antena mobilne telefonije u našem okruženju postao je sve veći.
Dakle, možemo da zaključimo da sve(t) oko nas zrači! No, čovek je naviknut da živi pod takvim okolnostima, ali je i dalje važno da postoje institucije koje konstantno kontrolišu i rade monitoring jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, da bi u svakom momentu znali kolikoj količini zračenja smo izloženi. Jedna od laboratorija sa ovim zadatkom je i Laboratorija za nuklearnu fiziku sa Departmana za fiziku na PMF-u u Novom Sadu.
Monitoring je važan da bi se, ukoliko se primeti povišen nivo zračenja u životnoj sredini, adekvatno delovalo na suzbijanju posledica, pre svega na ljude, ali i na samu životnu sredinu. Možemo biti bezbrižni jer je princip koga se svi pridržavamo kada je izlaganje jonizujućem i nejonizujućem zračenju u pitanju – takozvani ALARA princip ( As Low As Reasonably Achievable), odnosno jednostavno rečeno najmanje moguće izlaganje zračenju kako stanovništva tako i životne sredine. Na zračenje od koga ne možemo da pobegnemo smo se navikli, a svako dodatno izlaganje je pod budnim okom stručnjaka, čija merenja pokazuju da je naš Novi Sad „radioaktivan“ kao i svaki drugi prosečan grad u Evropi i svetu.
 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar