Sun02252018

Poslednja izmena:01:47:06 PM

Back KULTURA IZLOŽBE Milutin Dedić: Umetnik ima odgovornost pred sobom i pred društvom

Milutin Dedić: Umetnik ima odgovornost pred sobom i pred društvom

  • PDF

Milutin Dedić, istoričar umetnosti, slikar, novinar, nije puki rapsod večnosti već strateg života i smrti; iskopavajući obaštinjena znanja iz zabiti ljudskog sećanja, on ih iznosi na svetlost dana putem umetnosti, slike i reči. A kroz sve to nosi je svoje ime kao sudbinu.

-Moje ime nije bilo po volji moje majke, jer sam rođen uoči svetog Luke, 30. oktobra 1935. godine, u jednom trusnom području, Dalmaciji, tačnije Šibeniku, gde je postojao nategnut antagonizam na nacionalnoj osnovi i predstavnici Srba, koji su smatrali da imaju povećanu odgovornost da na neki način to srpstvo očuvaju, radili su to na razne načine. Između ostalog na krštenju su davali imena srpskih velikana. Majka je htela da se ja zovem Luka, ali je šibenski sveštenik, koji je bio legenda, i kod njega su, po savet i molitvu, dolazile i Srpkinje i katolkinje, odgovorio je: „Ma kakav Luka. Ima da se zove Milutin“. Ona naravno nije imala pojma ko je kralj Milutin, o njegovom istorijskom značaju, niti o tome da je podigao oko 40 zadužbina. Međutim, to ime lepo zvuči i što je najinteresantnije, niko nije pokušao da ga skraćuje, što je običaj u Srbiji. To moje ime me nije niti specijalno opterećivalo, niti je uzdizalo, jednostavno navikao sam na njega.
Milutin Dedić je završio Filozofski fakultet u Beogradu 1962. godine, odsek istorije umetnosti i po sopstvenom priznanju imao je kosmičku sreću jer je imao najbolje moguće profesore: šefa katedre prof. dr Svetozara Radojčića, prof. dr Dejana Medakovića, Vojislava Đurića itd., od kojih je naučio nešto dragoceno, a to je da misli i da vidi.
Još pre no što je došao u Beograd 1957. godine, osetio je da tvorevine ljudskog duha i ljudskih ruku, i njihov spoj, ostavljaju neizbrisive tragove i utiču na svest ljudi. Došao je iz grada prebogate istorije, gde se između ostalog nalazi jedno od remek dela ne samo Šibenika, Katedrala Sv. Jakova, gde se prepliću razni stilovi, od romanike, gotike, renesanse, na kojoj je svoj majstorski potpis ostavio čuveni arhitekta Juraj Dalmatinac. Svaki put kada je prolazio pored ovog remek dela, imao je drugačiji doživljaj. To je samo jedan detalj, a ima ih jako mnogo.
-Taj grad je mene kao dečaka, kasnije mladića, zanavek fiksirao za nešto što odoleva iskušenjima vremena, raznim provokacijama, novotarijama, pomodarstvu i opstaje kroz vekove. To je bilo prisutno kao neka konstanta u mojoj svesti i otišao sam na studije, gde se svest o tome na neki način razbuktala. Kada sam počeo da obilazim Srbiju, stare gradove, stare palate, mostove, neolitska i druga nalazišta, meni se otvorio jedan svet koji me je potpuno okupirao.
Imao sam sreću, da pored istorije umetnosti, imam još jedan božji dar koji se zove talenat za slikarstvo. Ono je specifično u odnosu na moje kolege, od kojih velika većina nema smelosti da zakorači u neku novu kreativnu avanturu, što bi bilo poželjno, i pod uslovom da se pogreši. Nasuprot tome izabrali su siguran put. Meni to nije blisko, ja stalno istražujem.
Snaga kojom se umetnost razumeva jeste lepota u toj umetnosti. U skladu s tim, Milutin Dedić se posvetio "oslikavanju" Hilandara i drugih srpskih manastira, a vodenice se javljaju kao čest motiv na njegovim slikama.
Obilazeći Srbiju, na bazi svog ranijeg iskustva i spoznaje iz Dalmacije, shvatio je da ljudska baština, ne samo hrvatska ili srpska, već svetska, zaslužuje apsolutnu pažnju. U sebi je otkrio još jednu sposobnost, a to je smisao za popularno kazivanje o tome. Kao novinar iza sebe je ostavio nebrojano reportaža, putopisa, više kolumni u raznim novinama. Najvidljiviji trag je ostavio na RTS-u sa svojim zapisima pod nazivom „Enciklopedija za radoznale“. U međuvremenu je obišao skoro ceo svet i, prema vlastitom prizanju, prepoznao isti rukopis ljudi koji su gradili Tadž Mahal u Indiji, Katedralu u Havani, kao i onih koji su gradili veličanstvenu opatiju Mon Sen Mišel (Mont Saint-Michel) na obali Normandije.
-Veliki filozof i pisac koji mi je ušao pod kožu, Bela Hamvaš, rekao je jednu rečenicu koja je suštinska: „Umetnost je maternji jezik čovečanstva“. Ako pođemo od te konstante, koja je fenomenalna, npr. vezano za muziku, meni uopšte nije važno što je Mocart bio Nemac, a Musorgski Rus - oni su stvorili dela apsolutne vrednosti, za sva vremena, za sve generacije.
Zato ja pokušavam da mojim mlađim kolegama, slikarima, ukažem na to da treba da pokušaju da urade nešto što nije efemerno. Neko može da uradi neki portret koji je dopadljiv, neki kvazi idealni salaš, i to može da bude u formalnom i preciznom smislu veoma dobro i dopadljivo, a takvih slikara u Vojvodini ima dosta, a to su stvari koje nemaju težinu umetničkog naboja. Ja ne želim da podcenjujem nikoga, samo govorim ono što je podvukao Bela Hamvaš, a to je da umetnik mora da ima odgovornost pred sobom i pred društvom, u najširem smislu te reči. Jedan deo te odgovornosti se svodi na to da se iskaže napor, da se likovnim sredstvima, ako je reč o slikarima, ili nekim drugim umetnicima, sačuva to što su naši prethodnici uradili. Ja sam slikar baštine u najširem smislu te reči, i u tome sam shvatio svoju misiju. Sve ostalo je važno, ali nije suštinsko. Mogu da kažem da možda nisam dovoljno razvio svoju tehniku, ona jeste važna, ali nije u finkciji neke više ideje. Mi smo zakoračili u jedan novi vek gde se vrši teror politike, teror tehnologije i razni drugi terori nad društvom, a umetnost ne može da bude okovana šablanima.
Veliki crkveni otac, Grigorije Palama(XIV vek), vizantijski teolog, atoski monah, jedno vreme arhimandrit Soluna, jedan od tvoraca isihazma, teološkog pokreta koji se svodi na molitveno tihovanje, je rekao: „Tišina će biti jezik budućih vekova“. Neverovatna misao, jer kada pogledate mlade ljude na ulici, u tramvaju, zaokupljene SMS porukama, igricama, koji pored vas prolaze sa slušalicama na ušima, među njima nema komunikacije i polako počinje da preovladava tišina, koja je destruktivna. Tišina kao fenomen ima i drugu dimenziju. Meni najviše odgovara tišina i samoća. Držim se jedne Mikelanđelove izreke: „Biti sam znači biti u dobrom društvu“, ali nećemo preterivati. Mi smo izloženi raznim iskušenjima, vrlo opasnim, na svim nivoima društvenog života, od politike, kulture, morala, porodice... Mislim da umetnost ne može da menja svet u smislu nekakvih revolucionarnih preokreta, ali može da doprinese, da ovo o čemu sam govorio, ublaži i amortizuje, ili ako ništa drugo, da odloži za neko drugo vreme.
Milutina Dedića smo upoznali na Likovnoj kolonije „Podum Miljević“ koja je u septembru održana u Starim Ledincima. Selektor ove kolonije, dr. Dragiša Đorđević, pozvao je odabranu ekipu slikara: Vladu Stepanova, Šandora Šlajfa, Janoša Mesaroša, Slobodana Amanovića, Đorđeta Stanića, Peru Teodorovića, i naravno, Milutina Dedića, koji nije mogao da odbije poziv svog prijatelja.


 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar