Wed02212018

Poslednja izmena:09:19:02 AM

Back KULTURA KULTURNA BAŠTINA Zavičajni klub dobar domaćin Zavičajnog muzeja Glavaševa kuća u Novom Bečeju

Zavičajni klub dobar domaćin Zavičajnog muzeja Glavaševa kuća u Novom Bečeju

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 10
  • Sledeća

Dr Vladimir Glavaš (1834.-1909.) posle diplomiranja prava u Pragu, otvorio je advokatsku kancelariju u Novom Bečeju, ali se kratko vreme bavio advokaturom, jer se taj poziv nije slagao sa njegovim moralnim i životnim načelima. 

Posvetio se ekonomiji (zemljoradnji) i od nje živeo u Vranjevu (nekada mesto pored Novog Bečeja, danas njegov deo) sve do smrti. Bio je poznat kao human čovek i pomagao je sirotinji. Nikada se nije ženio, a svoju kuću na glavnoj ulici Vranjeva, koja je pod zaštitom države kao vredan spomenik, poklonio je Pravoslavnoj crkvi u Vranjevu. Nakon radova i restauracije, na stogodišnjicu smrti dr Vladimira Glavaša (16. februara 2009. godine), na ovom mestu je otvoren prvi novobečejski muzej.
Novi Bečej i Vranjevo spadaju u ona naseljena mesta koja imaju bogatu prošlost. Osnivanjem Zavičajnog kluba Novobečejaca i Vranjevčana nastoji se zaustaviti zaborav i očuvati sećanje na istorijske događaje i ličnosti koji su svojim delima pisali tu istoriju.
Gospodin Bane Vojnov, predsednik Zavičajnog kluba kaže da je ono ustanovljeno kako bi okupilo sve one ljude koji su otišli iz ove sredine. Preko 300 članova Kluba okupljaju se nekoliko puta godišnje (u februaru, na dodeli plaketa priložnicima, u Noći muzeja, u vreme pečenja rakije i gaženja grožđa), a Velikogospojinska skupština je najposećenija. Tako je bilo i ove godine, kada je u subotu, 29. avgusta, Skupštini prisustvovalo sedamdesetak članova. Na njoj je promovisan Letopis 2014., otkriven portret dr Vladimira Glavaša, rad novobečejskog umetnika Milorada Josimovića, analiziran rad tokom proteklih godinu dana...
- Sve je počelo sa revijom paradnih konja, od bivših plivača i vaterpolista pre 40-tak godina. Tada smo počeli da se okupljamo i danas nas ima iz Kanade, Australije, Novog Zelanda, Nemačke, Švedske, Danske, iz Vranjeva i Starog Bečeja, Kikinde, Zrenjanina, Novog Sada, Beograda, Loznice, iz grada pobratima Knjaževca - objasnio je gospodin Vojinov, pukovnik u penziji, povratnik iz Sarajeva, gde je službovao 15 godina, kao i u drugim mestima. Svoj povratak u grad na Tisi objašnjava:
- Svi mi koji smo jednom omirisali Tisu ne možemo bez nje. Kada sam bio na službi i kada su mi predlagali da se preselim negde za stalno, pitao bih ih gde im je Tisa. Kada su odvratili da je nema, lako mi je bilo da kažem : Kako onda da dođem?! Svi smo mi zadojeni ovom rekom, i ko je samo malo popio njene vode zna kako to izgleda. Osim toga imamo jednu specifičnu ljudbav prema ovoj sredini i svako ko može sa svoje pozicije ponešto da uradi, trudi se da da svoj doprinos. Kod nas u Klubu niko ne pita šta će da dobije nego šta može da da, i kako da pomogne. Npr., Rudolf Weiss, predsednik Nemačkog narodnog saveza, usrdno se trudi da neko od naše dece dobije stipendiju od Nemačke ambasade. Ja sam predsednik Zavičajnog udruženja, prvi među jednakima, i jako vodimo računa da ne možemo svi sve da radimo: Manja je zadužena za administraciju, Jančika je domar, dr Aleksandar Kasaš, red. prof. na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, vodi tim istoričara, Milorad Josimović je slikar i vodi glavnu reč po pitanju umetnosti itd., a ja sve to objedinjujem – objasnio je naš sagovornik.
Zavičajno društvo posebno je ponosno na obnovu Glavaševe porodične kuće, koju je vranjevačka crkvena opština poverila na održavanje i korišćenje Klubu, i uređenje enterijera u muzejski prostor. Kako je bilo pre samo deset godina može da se vidi na fotografijama koje se nalaze u prostoru gde su izložene stare mašine i alati. To su uradili članovi Kluba, uglavnom volonterski, uz pomoć EU. Danas je Zavičajni muzej „Glavaševa kuća“ prvo mesto na koje ovdašnji domaćini dovode svoje goste. Nju su posetili i ambasadori Norveške, Kine, Azerbejdžana...
Preko puta Muzeja nalazi se kuća jednog drugog vranjevačkog velikana - Josifa Marinkovića (1851.-1931.), horovođe i kompozitora, koji se školovao na specifičan način. Naime, njegov otac, veleposednik, kada je čuo da njegov sin želi da studira muziku, što sredinom XIX veka nije bilo posebno popularno, postavio je sinu uslov, da godinu dana provede na Konzervatorijumu u Beču, a godinu dana sa njim vodi imanje. Josif Marinković je svaku godinu završavao sa odličnim ocenama i svaku drugu provodio sa babom na imanju, do svoje 28 godine, kada se sa diplomom Konzervatorijuma odlučio za karijeru muzičara u Beogradu, a ne da vodi stotine jutara zemlje u Vranjevu. Međutim, njegov otac bi sigurno bio ponosan na svog sina, jednog od najvećih kompozitora Srbije s kraja XIX i početka XX veka, dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. U Glavaševoj kući mu je posvećena soba koja gleda na njegovu kuću, koja je u privatnom vlasništvu.
                     

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar