Tue09262017

Poslednja izmena:11:20:18 PM

Back HRANA I PIĆE VINO Mr Vladimir Malbašić: Litar vina dnevno sledovanje rimskih legionara

Mr Vladimir Malbašić: Litar vina dnevno sledovanje rimskih legionara

  • PDF

Proizvodnja vina je započela u Kini pre sedam i po hiljada godina, a u bližoj istoriji Gruzija se pominje kao zemlja poznata po sistematskoj proizvodnji vina, koje Feničani raznose po Mediteranu. Grci se takođe prihvataju proizvodnji vina šireći ga na područje Magna Graecia, (Italije), koja postaje znamenita po vinima i pre no što je formirana Rimska republika (510. p.n.е.).

Kvalitetnu proizvodnju vina imala je Kartagina, kao deo ogromnog feničanskog carstva. Godine 128. p.n.e., kada je Kartagina uništena od strane Rima, od malog broja sačuvanih knjiga iz njihove biblioteke, jedna je bila Maga-ova rasprava o poljoprivrednoj proizvodnji u 26 tomova, najvećim delom posvećena proizvodnji grožđa i vina. Proizvodnja vina u Rimu se nije bitno razlikovala od današnje. Berba je započinjala kasno. Čekalo se da se količina grožđanog šećera maksimalno poveća i na taj način obezbedi visok procenat alkohola u vinu, a s tim i njegovo trajanje. Ceđenje grožđa gaženjem od strane crnih robova, na jednom mozaiku u Pompeji, prikazuje na donjem delu recipijenta u koji se grožđani sok slivao, a zatim odvajao u posebne „dolie“, posude zapremine 1.000 litara, u kojima je grožđani sok dozrevao. Centralno mesto u vinariji imala je presa, jedno od osnovnih alata za proizvodnju vina. U delima Katona, Kolumele, Horacija, Plinija starijeg, Paladius-a, Vergilija, nalaze se detaljni opisi tehnologije proizvodnje vina. Na hiljade stranica antičke književnosti posvećeno je proizvodnji vina i hvaljenju njega kao takvog. Antička vinarija je bila prostor u kojem se cedilo grožđe, sa malim odvodnim kanalom i doliama zakopanim u pesak, radi sprečavanja pucanja nepouzdane keramičke posude napunjene velikom količinom soka. Po pravilu na dno posude stavljao se prah krede ili mermera, a dodavani su i med i razni začini. Sadržaj bi se mešao dugačkim štapovima oko kojih su bile obavijene grane mirođije kako bi se dobio aromatizovan sok i kasnije vino. Za razumevanje vina i vinogradarstva u Rimskom carstvu, koje je osim teritorije današnje Italije obuhvatalo Germaniju, Galiju, Hispaniju, Panoniju, u najboljim godinama ukupni nivo proizvodnje iznosio je 180 miliona litara i predstavljao je jedan od najznačajnijih aspekata poljoprivredne proizvodnje. Za razliku od Rimljana i Grka koji su vino pili razvodnjenog u razmeri 2:1, 3:1, 4:1, varvarski narodi uživali su u čistom vinu, kad god su do njega mogli doći. Kaže se da je provala Germana u oblast Rajne u V veku prouzrokovana zabranom prodaje vina zbog njihovog „necivilizovanog ponašanja“.
Posle dve nedelje do mesec dana ležanja u velikim doliama formirano vino sa 12 - 16% alkohola, pretakalo se u amfore. Svaka vinarija je imala svoj zvanični grb, godinu proizvodnje koje je utiskivala na amfore. One su zatvarane plutanim zatvaračem prelivane bitumenom (vrelim asfaltom), ali se ostavljala mikroskopska rupa kako bi ugljen-dioksid (CO2) mogao da izlazi iz posuda. Amfore su bile krajnje nepraktičan način transporta pogotovo zbog toga što je ograničavao snabdevanje rimske vojske. Rimska vojska je u najrazvijenije doba imala 26 legija razastrtih od Male Azije, preko Mezije, Dakije, Trakije do Germanije, a svaka legija je u svom sastavu imala 5.000 vojnika. Svakom vojniku je dnevno sledovao jedan litar vina, pre svega zbog činjenice da je vojnik morao biti zdrav. Piti lokalnu vodu je bilo rizično, a piti vino u kojem ima 12% alkohola pa ga mešati sa 3 puta većom količinom vode, značilo je imati i zdravu vodu. Vino se najčešče dostavljalo vodenim putem, što je bilo najjfetininije. Bilo je isplativije prevesti pun brod amfora od Sicilije do Marsylie (Marsej) nego istu količinu prebaciti 75km kopnenim putem. Na obalama Jadrana, koja je kao i Italija bila bogata grožđem, locirano je blizu 800 galija punih amfora koje leže na dnu mora, kao deo ogromnog transporta koji je preko šest vekova odvlačio vino sa jadranske obale, sadašnje Hrvatske. To „vinogradarsko osvajanje“ pokazalo se neuporedivo trajnije od Rimske imperije. Od Kartagine i južne Španije do keltskih plemena u Galiji i germanskih na Rajni i Dunavu, rimski trgovci bili su revnosni u trgovini sa neprijateljima koliko i sa saveznicima. Tokom galskih ratova, Julije Cezar je u nekim tek osvojenim naseljima zaticao rimske trgovce vinom, iznenađen njihovom dobrom zaradom, ali se sreo i sa buretom. Znali su Rimljani da u Mesopotamiji postoji takav način pakovanja i transportovanja vina, ali za razliku od dugih od palminog drveta, Germani su ih pravili od hrastovine. Trebalo je da prođe stotinu godina da se iz upotrebe povuku amfore i počne koristiti novi način transporta vina, koji je osim olakšanog prenosa, davao posebnu aromu preuzetu od hrastovog drveta, i sasvim novi kvalitet vina, kakav keramičke posude nisu mogle. Rimljani su još tada znali kako se hrastova burad osposobljavaju za sledeću berbu, koristeći sumpor. Uobičajena vina na rimskim trpezama bila su: mustum - sok od grožđa niskog kvaliteta koji je mešan sa sirćetom odmah posle presovanja; mulsum - vino kuvano sa medom, vrsta stonog vina; lora - gorko vino koje se spravljalo od kožica grožđa, semenki i drugih nus proizvoda iz procesa presovanja. Ovi sadržaji bi se fermentisali u vodi; posca - kiselo vino nalik sirćetu koje se mešalo sa vodom, kako bi se smanjila gorčina. Sva ova vina bila su namenjena uglavnom vojsci i nižim slojevima. Lora se služila robova, nižim staležema i vojsci, a bila je i omiljeno piće starijih žena. Pletoru raznoraznih vrsta vina korišćenih u svakodnevnoj konzumaciji u rimskom carstvu dopunjavalo je falernijansko vino iz regije današnjeg Napulja, koje je smatrano najskupljim i najčuvenijim vinom visoke klase u Rimu. Najbolju zrelost dostizalo je između 10 i 20 godina, imalo je oko 16% alkohola, a boca je koštala 110 evra, prevedeno u naše uslove. U isto vreme litar stonog belog vina stajao je 1,5 cestercija, pandan današnjim 1,5 evro. Lako se može izračunati koliko je jedna porodica izdvajala za vino, ako se zna da je dnevna potrošnja po porodici bila 4l. Vina su se u Rim uvozila iz Grčke i Hispanije, a budući da je transport vina za vojsku bio konstantan problem, počela je proizvodnja vinove loze na mestima koja do tada nisu bila poznata po proizvodnji. Južna Španija je poznavala vinovu lozu koju su doneli Feničani i Kartaginjani, ali ne i Katalonija, Narbonska Galija, Francuska i Germanija. Tako je od 50. p.n.e. u narednih 100 godina počela proizvodnja ozbiljnih količina kvalitetnog vina i na tim područjima. Prelomna tačka u proizvodnji vina u Rimu desila se 79. godine sa erupcijom vulkana Vezuv, na prostoru koje je davalo izuzetno vino. Car Domicijan se našao u ozbiljnom problemu jer je posle erupcije došlo do klimatskih promena, a količina pepela u Italiji dovela do malog ledenog doba. U naredne tri godina nastala je panika usled nedovoljnih količina vina i njegove astronomske cene. Pokazalo se da su provincije postale značajan snabdevač vina Italije, u kojoj je istovemeno počelo uništavanje ratarske proizvodnje i sađenja vinograda koji su donosili enormne prihode. Sve to je u narednim godinama dovelo do hiperprodukcije i cene vina koja je pala ispod svake granice. Nastao je takav raspad da je car Domicijan 92. godine doneo edikt po kojem je naloženo da se u Maloj Aziji, Galiji, Hispaniji, Germaniji povadi polovina vinograda, da se obustavi dalja proizvodnja i sađenje vinove loze, a u cilju uvođenja reda u njegovoj proizvodnji. Zabeležni su pravi ratovi između proizvođača vina i vojske, koja je imala zadatak da vadi vinograde na mestima gde to nisu želeli da rade vlasnici. Domicijanov edikt je trajao 188 godina, sve dok M.A.Probus nije doneo odluku da ga konačno ukine, a istorijski izvori su podeljeni o tome da li je postignut efekat zbog kojeg je bio uveden. Kada je reč o vitikulturi u starom Rimu, ona je bila visoko regulisana. Nije bilo dodavanja vode u vino, državna kontrola je bila rigorozna, poreski sistem je davao rezultate koji su promenili pejzaže u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj. Tu je i Prob, koji je podigavši vinograde, promenio pejzaž Fruške gore. O tome pišu i Eutropius u delu „Breviarium ab urbe condita“, Historia Augusta, odnosno Carske povesti pisane od 117. do 284. godine, o vinu i vinogradima piše Aurelius Victor Sextus i dr. Jedan zavetni oltar nađen u okolini Belog Manastira posvećen bogu Liberu (Dionisu, Bahusu), piše da je prokurator, tj. upravnik vinograda, zajedno sa svojim sinom posadio vinograd površine 400 pena, ili 200 akri, ili 50 ha, i nekoliko vrsta grožđa. To je jedinstvena prilika da se vidi kako je Prob, ili neko od njegovih naslednika, iz Galije doveo ozbiljne poznavaoce i dao im mogućnost da na ovom prostoru postave vinograde i počnu proizvodnju vina. Do sada, u jadranskom zaleđu nije bilo arheoloških dokaza postojanja vinarija, ali počinje sistemsko istraživanje nizvodno od Sremske Mitrovice i pretpostavlja se da će se takvo postojanje potvrditi. Osim ovog u Sremskoj Mitrovici, postoje još dva perspektivna mesta, kod Grgurevaca i kod Velikih Radinaca, na putu prema Rumi, gde bi se takođe mogli naći ostaci nekadašnjih vinarija. Kada govorimo gde je mogao da posadi vinograde čovek rođen u Sirmiumu, postoje tri pretpostavke: dve se nalaze u okolini Čalme, jedna na Šuljamačkoj glavici. Po rečima mr Malbašića, najverovatnija je ova poslednja lokacija, koje po prirodnim karakteristikama najviše odgovara jednoj takvoj ideji, a na kojoj je, konsultujući istoriju, i sam vlasnik, gospodin Milorad Milošević, posadio Carski vinograd.
Iz predavanja „Istorija vina u Rimskoj imperiji“ magistra ekonomije, Vladimira Malbašića motivisanog skupljača i ljubitelja starina, održanog na Preobraženje, na događaju „Probu u čast“ koji IV godinu za redom organizuje gospodin Milorad Milošević, osnivač i vlasnik Carskih vinograda i Vinskog hrama „Probus“ na Šuljamačkoj glavici, kraj Sremske Mitrovice.
 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar