Fri11242017

Poslednja izmena:10:44:18 AM

Back REPORTAŽE PREDSTAVLJAMO Milenko Milinković: Nema dobrog konobara koji ne voli svoj posao

Milenko Milinković: Nema dobrog konobara koji ne voli svoj posao

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 2
  • Sledeća

Uzvik kojim su nekada Romi pozivali ljude da im proreknu sudbinu: „Miš beli sreću deli!“ (miš - simbol sreće kod Roma), u Krupnju ne važi. Tamo sreću neiscrpno dele ljudi, Krupljani, zaštitni znak ovog grada bogatom brojnim kulturno-istorijskim znamenitostima i prirodnim lepotama. Jedan od njih je Milenko Milinković, konobar sa stažom dužim od 40 godina, već devet godina u penziji, koji uvek po pozivu, kada su gužve velike, a on potreban, dođe da pomogne svojim kolegama.

I posle toliko godina noge i zdravlje ga služe, a gipki pokreti, ljubazan izraz lica i predusetljivost je ono što svakome upada u oči. I neizbežno pitanje: Kako je to moguće? - Moguće je jer jako volim posao koji sam odabrao za svoju profesiju. Prvi put sam se zaposlio kod privatnika, odmah posle završene osnovne škole. Imao sam petnaest godina, mlad i neiskusan, odlučio sam da ga napustim posle godinu i po dana, i završim školu. Od tada, od 1968. godine radim bez prekida. Posao konobara je naporan, kao i svaki, ako ga ne voliš. Ja sam to voleo da radim na početku i voleo sam do kraja. I dok god budem mogao da radim, ja ću biti konobar, aktivan - naglasio je naš sagovornik i poručio mlađima koji tek biraju šta će da rade, da se manu onoga što ne vole i traže dalje. Mladim kolegama zamera i što su učinili da suština ovog lepog zanata, ljubaznost, prijatnost, susretljivost, želja da se ugodi gostu, iščezava. Smatra da konobar nikako ne sme da bude namršten jer namršten čovek drugačije izleda. Takođe, mora da zna sve ne samo o načinu svoga ponašanja prema gostu, već i o hrani, pićima, tradiciji, svome gradu... Kaže i da je nekada bilo drugačije biti konobar nego danas. Ljudi su kadgod u Krupanj zbog dobre stare romske muzike dolazili iz svih okolnih mesta, posebno iz Šapca, Loznice, Osečine... Radilo se u tri smene, a samo je ponedeljkom bila pauza. Znali su ljudi i drugačije da se druže, a prijateljstva nastala za kafanskim stolom trajala su do kraja života. Nekada se opuštenije živelo i više trošilo na zadovoljstva i zabavu. Danas je sve drugačije, zategnutije, sa manje smeha i želje da se u pesmi uživa. Svako se u sebe povlači. Milenko Milinković za sebe kaže da je srećan čovek. Priča o svojoj profesiji, a 40 godina mislima je uvek sa svojom Slobodankom, sa kojom ima Anu i Mariju, dve ćerke koje sa tri unučice žive u Beogradu i niko od njih nije krenuo njegovim primerom. Dolaze, često, ali se on i njegova Slobodanka ne mrdaju iz Krupnja. Grad je lep, u njemu su rođeni, izučili škole, lepo živeli, sve poznaju. U njemu se osećaju svoji na svome. Sve im je tu, i prošlost i sadašnjost, budućnost i prijatelji. Gospodin Milinković gostima poručuje da se ponašaju normalno, da dođu u Krupanj i uživaju, a oni će se, shodno svojoj profesiji, kao što je red, potruditi da njihov boravak učine još ugodnijim. Mladim ljudima poručuje da se opredele za poziv iz ljubavi. U suprotnom da u startu pokušaju sa nekim drugim.

Fotografije: Nikola Stojanović

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar