Fri02232018

Poslednja izmena:11:00:09 AM

Back REPORTAŽE PREDSTAVLJAMO Boro Blagojević - poslednji bačijar na Kopaoniku

Boro Blagojević - poslednji bačijar na Kopaoniku

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 10
  • Sledeća

U Guvništu, planinskom naselju u opštini Leposavić na zapadnim obroncima Kopaonika, na Kosovu i Metohiji, živi porodica sedamdesetdvogodišnjeg Borisava Blagojevića, poznatijeg kao deda Boro Bačijar. On je vlasnik i najodaniji korisnik jedne od poslednjih bačija na ovoj planini. Ne tako davno, bačija - drvenih koliba u kojima su tokom letnjih meseci živeli čobani i u kojima su od mleka pravili sir, kajmak i dr. proizvode, bilo je rasuto po čitavom Kopaoniku, a danas su raritet i samo zahvaljujući junacima, poput ove starine, odolevaju vremenu.

Deda Boro veći deo godine provodi sa stokom na bačiji. Od svežeg mleka pravi sir, surutku, kajmak. Proizvodi med, rakiju, gaji krompir, boraniju. I sve zdravo, prirodno, ničim prskano. Po livadi sakuplja lekovito bilje za čajeve, pre svega origano koji ovde zovu plavi kantarion, zatim žuti kantarion, majčinu dušicu, lincuru, hajdučku travu, nanu, zdravac, koji se ubacuje u vodu u ritualnom jutarnjem umivanje na Đurđevdan da osigura dobro zdravlje tokom cele godine. Od ovih trava spravljaju se zdravi i ukusni čajevi koji leče sve boljke, a vole ih i deca. Sakuplja po šumama i gljive, lisičarke, vrganje i sunčanice... Trenutno ima 120 ovaca, osam krava, čeriti teleta i tri bika, što takođe daje na prodaju. I bez obzira što je mimo glavnog puta, i što do njega nije lako doći, poseta ima svakog dana i retko ima dana da nešto ne proda. Nađu ga uglavnom Beograđani. Znaju kakav je čovek i da su njegovi proizvodi vrhunskog kvaliteta. Deda Boro voli društvo, a neretko su sa njim rendžeri iz Nacionalnog parka „Kopaonik“. Dođu da posede i popričaju i uvek dovedu neku novu mušteriju. A ko dođe jednom, potrudi se da ne zaboravi put koji vodi do deda Bora, da ga ponovo poseti. On sam je svima koji dođu zahvalan, kaže u društvu lakše prođe vreme, nešto se i zaradi.
I da nije toga, sveg ga ispuni neopisana lepota predela kojeg ne može da se nauživa. Okružen prirodom i svojim životinjama proizvodi zdravu hranu i zdravo se hrani. Možda zato u 72-oj nema sedih vlasi i osmeh ne skida s lica. Kaže da se nagrdio prošle godine kada se posuljao na led i rasekao glavu i nije otišao kod lekara da sanira povredu. Ali, ko ne zna ništa ne primeti. Navikao se on i na druge muke. Ona izreka da „planina bez vuka i ’ajduka nikada nije“ važi i ovde. Vukovi su prošle godine odneli dva komšijska jagnjeta, dva psa pojeli, njemu jedno jagnje dok ih nisu puškom naterali na beg. Pre neki dan uzjogunile se ovce a ono srndać zalutao među njih. Veća briga od ovih napasti je briga što je ova zemlja sada na Kosovu, a situacija je takva da niti neko zna niti može da kaže šta će biti s njima. - Mi moramo tu da ostanemo jer drugu kuću nemamo. A nije nas mnogo ostalo. Od Kosovske Mitrovice do Leposavića ima nas dve - tri hiljade. Moje selo je nekada imalo više od 50 kuća u kojima je živelo 500 - 600 Srba, danas nas je dvadeset i dvoje. Teški su uslovi za život ali mi se dičemo što smo Srbi i trudimo se da ne popustimo, da ne pobegnemo - ojbašnjava deda Boro. Kada mu je bilo svega tri godine počeo je, nateran od roditelja, da čuva ovde i krave. Posle je 32 godine radio u rudniku u Belom Brdu i opet mu je prispelo da čuva stoku i to do kraja života. Ne žali se jer sve je lepo samo nema ko da radi. Po potrebi odlazi do sela da pomogne sinu da pokose seno, a za to vreme njegova žena dođe na bačiju i onda ona pravi sir i kajmak. Seje i krompir na pola hektara, i za to dobija pšenicu i kukuruz, od toga pravi jarmu za stoku. Pokušao je da seje i pšenicu i kukuruz, ali oni neće da rastu na ovim visinama. Imao bi on veće površine pod povrća, ali nema ko da radi. On i žena ne mogu sami. - Imam dva sina. Jedan mi je bio poručnik. Za vreme rata je postradao na Košarama. Dobio je nekoliko gelera sa osiromašenim uranijumom. Izvadili mu tri-četiri, dva su ostala u njemu, jedan krenuo prema krvnim sudovima i za šest meseci ga otrovao. Drugi sin radi u rudniku Belo Brdo, gde sam i ja radio. Ima 38 godina, nije oženjen, a vreme mu isteklo. Došle su u naše selo dve Albanke, vredne i čestite žene, već su rodile i decu. Ne mogu ništa da kažem, dobre su, ne bi imao ništa protiv, ali... Nije na vreme to odradio. Ranije je u selu bilo svečega, i prela i zborova omladine, igranki, pravile su se seljačke svadbe, svirala harmonika, klarinet, bubanj. Unazad više nego 20 godina toga je nestale - priča deda Boro i dodaje:
- Volim ovde da živim. Ovde sam se rodio, ovde ću ostati do kraja i jedina je strepnja jer smo na Kosovu. Glupo mi je što narod napušta svoja rodna mesta, a s druge strane razumem ih da idu za lakšim dinarom. Naša opština priprema neke programe i pomogne mladima da se okuće, da ostanu na selu. I to je dobro, jer po mom mišljenju treba da držimo svoje terene, svoje kuće. Grehota je to napustiti.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar