Fri10182019

Poslednja izmena:07:47:42 AM

Back REPORTAŽE PREDSTAVLJAMO Kuća-muzej Đule Pejak iz Bačkog Monoštora

Kuća-muzej Đule Pejak iz Bačkog Monoštora

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 12
  • Sledeća

            Bački Monoštor je zahvaljujući specifičnom položaju, u zagrljaju Dunava, njegovih rukavaca i Velikog bačkog kanala, ritskih šuma Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje“ i plodnih oranica, uspeo da do dana današnjeg sačuva osobenost ogromnog kulturnog nematerijalnog blaga pretežno šokačkog življa.

            Jedna od najvernijih čuvarica prošlosti ovog mesta i šokačke zajednice je rođena Monoštorka, Đula Pejak. U Bačkom Monoštoru je završila osnovnu školu, zaposlila se, a 1973. otišla u Nemaču gde se rad plaćao, jer trebalo je pomoći bolesne roditelje. Od 2006., češće dolazi kući kako bi pružila potrebnu negu roditeljima. Danas živi u kući koju je po priči oca, podigao deda njenog dede, u kojoj je rođena 30 i neke, u kojoj je sa roditeljima i dve sestre živela, koju je po povratku iz Nemačke iz temelja obnovila. Neki delovi nameštaja i predmeta za kuću postali su vredan deo Etno kuće „Bodrog“, koju svaki gost Monoštora treba da poseti, ne samo zbog toplog dočeka domaćice Eržike, već i zbog kratkog kursa iz istorije ovog mesta.
            Iako je prilika za udaju bilo dosta, od kojih nijedna nije bila ona prava, Đula Pejak je svoj život ispunila ljubavlju: prema kući, domaćim životinjama, cveću, ljudima, radu i....posebno prema narodnoj nošnji.
            - Od malena sam imala posebnu strast prema narodnim nošnjama. I danas volim da gledam folklorne ansamble, zbog ritmova i scenskog nastupa, ali pre svega zbog lepih kostima - kaže naša sagovornica.
            Još kao devojčica uprkos zabrani, svake nedelje je oblačila mamine suknje, i tako uparađena čekala je pred crkvom, za što je često bila grđena. Međutim, kako je tradicija nalagala, u porodici je samo najstarija sestra imala privilegiju da odeva narodno ruho, jer je to podrazumevalo veliki posao oko oblačenja, a još veći oko održavanja svakog komada. Osim toga, skupi materijali, bogat vez i hekleraj zahtevao je mnogo vremena i para, a taj luksuz porodica nije mogla da priušti za svu svoju decu.
            Prvu suknju iz bogate šokačke nošnje kupila je sa 19 godina. Tokom vremena sakupila je zavidnu kolekciju podsuknji, krila, pregača, košulja i prusluka, nešto nasledila od sestre. Sve to pažljivo čuva u ormanima postavljenim u dve prednje sobe i oblači svake nedelje za misu. S vremena na vreme i po potrebi košulju, suknju provuče kroz vodu, osveži. Tome prethodi odšivanje svih perli i ukrasa, a pre nego što čistu, uštirkanu i pažljivo ispeglanu tkaninu vrati u orman ponovo sve ukrase zašiva. I u tome uživa. Kaže da i danas kada obuče nošnju i stavi odgovarajući nakit srce joj je puno i treperavo.
            Priseća se dana kada je ovakvo oblačenje bilo uobičajeno, kada su se devojke zajedno sa svojim majkama trudile da izvezu, isheklaju, sašiju od što kvalitetnijeg platna, bilo da se radi o uvoznoj svili ili domaćem lanu, kudelji, vuni što raskošnije odevne predmete. I sigurna je da su tada devojke, tako udešene, bile lepše. Žali što više nema takvih materijala, i što do danas sačuvano više nikada neće biti moguće obnoviti. Krila (bogato ukrašena nadsuknja) više niko ne pravi, nema tkalja, svila nabavljana iz Češke, kumož drukani, gukama kupovani su u Santovu, još pre nego što je rođena. Zato su komadi nošnje na visokoj ceni pa je skoro jedna suknja od finog materijala - delina, nedavno prodata za 700 evra. Nekoliko lutaka obučenih u raskošne svečane ili svedene kostime za advent i poste, sa ukrasom na glavi (puna glava ili kitenje), imaju počasno mesto u tim sobama, svedočanstvo minulog vremena koje je obeležilo njenu mladost i mladost njenih predaka.
            - Nekada se mnogo više nosilo tradicionalno, ali je danas izašlo iz mode, jer je zahtevalo puno rada, truda, a bivalo je i sve skuplje. Nije to više praktično za ove generacije iako živimo u mestu koje još uvek uspeva da zadrži narodnu tradiciju, bilo da se radi o nošnji, jeziku ili pesmi. Ja sam najveću ljubav zadržala prema onom prvom, jezik sam, družeći se sa Srpkinjama, počela da mešam - kaže gospođa Đula.
            Dane provodi u radu u bašti u kojoj rađa sve i svašta od ranog proleća do kasne jeseni. I kao da ima nešto u tom mestu, na tom placu i zemlji jer se grane povijaju od roda, a ono što raste na zemlji bokori mimo svakog reda i pravila. Čak se i vinova loza, uvrežena ispred gonga, razrasla i sakrila pogled na dvorište. Ona kaže da je to zbog njenog divana sa cvećem, pilićima, posebno sa gusama koje je bespogovorno slušaju. Trenutno ima četiri mačke, koje gospodare dvorištem i po želji, ulaze u kuću na dremku. One se lepo slažu sa kucovom koji je jednog dana gospođu Đulu pratio to prodavnice, a ona ga po povratku kući nahranila. Od tog dana verni je čuvar ulaza u njen dom.
            Gospođa Đula se bavi i seoskim turizmom. Komforan apartman, namenjen njenoj sestričini, danas zaposedaju gosti. Kaže da ima malo vremena za tu vrstu aktivnosti, već po kada se ukaže potreba, primi po nekog turistu. Voli ona da se druži sa ljudima, da priča o svemu i svačemu, ali nema dovoljno vremena. A i rad u dvorištu više voli od onog u kući, pa često plati devojku da joj sve lepo spremi. Jedino nikom ne da da joj se brine o nošnji. Nju isključivo održava sama. I posle toliko godina u tome nalazi radost i uživanje.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar