Sat12142019

Poslednja izmena:09:39:01 PM

Back KULTURA KULTURNA BAŠTINA Selomir Marković Sele - Čegarski bol

Selomir Marković Sele - Čegarski bol

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 12
  • Sledeća

            Početkom 1988. počinju pripreme obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke i 180 godine Čegarskog boja. Te godine je Selomir Marković Sele, zahvaljujući velikom poznavanju vremena ustaničke Srbije, za koje je počeo da se zanima još u nižim razredima osnovne škole, izabran za člana Velikog odbora i člana Tehničke komisije pomenutog događaja. Tadašnji direktor Narodnog muzeja, istoričar Bogomir Stanković, daje mu i ključeve spomen-kule na Čegru i imenuje ga domaćinom kompleksa Čegar. Od tada pa do danas gospodin Marković sa svojim porodicom dočekuje goste na Čegru i u ime grada Niša, opštine Pantelej i Narodnog muzeja Niš, kazuje besedu o junaštvu i stradanju iz 1809., koju je stavio u knjigu - Čegarski bol.

            Same reči nisu dovoljne da se njegova posvećenost onome što radi, emocija u njegovom glasu, ali i široko znanje na ovaj način prenesu. Zato ovaj izvod iz njegovog izlaganja treba shvatiti samo kao preporuku da jednom, kada vas put nanese, svratite do Čegra, i čujete njegovo kazivanje.
            - Drugi deo Prvog srpskog ustanka, bio je period čestih tursko-ruskih ratova, kada se Napoleon Bonaparta spremao na pohod na Rusiju. Na obronke Svrljiških planina, 02. maja 1809. godine, iz pravca Sokobanje pristiže 18.000 srpskih boraca, sile koja nije odmah krenula na  Nišku tvrđavu u kojoj u tom trenutku bilo oko 5.000 Osmanlija. Komandant srpske vojske, Milije Petrović, donosi odluku da na ovim prostorima sačeka obećanu i ugovorenu pomoć Rusa i da, dok Rusi stignu, organizuje front. Zapadno od sela Kamenica, na mestu Popadika, na desno krilo vojske postavlja se paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević. Dva kilometra južno od Gornjeg Matejevca, na mestu Ćopin grob, levo krilo vojske činili su pobratimi - Hajduk Veljko i Petar Teodorović Dobrnjac. Na dva kilometra istočno od Čegra, između Kamenice i Matejevca, na mestu Ravništu, glavnokomandujući Miloje Petrović donosi odluku da će se tu odigrati glavna bitka. Na kilometar istočno od Ravništa, na Temenom vrhu, ostaje mlavski vojvoda Paulj Matejić, sa 2.000 pešaka u rezervi. U odsudnom času, on je jedini  pošao u pomoć Sinđeliću, i niko više.
            Glavni junak ove besede i srpske istorije, Stevan Sinđelić, rođen je 1770. od majke Sinđelije u selu Vojska kod Svilajnca, odrastao u selu Grabovac, a služeći kod obor-kneza Petra u Miljkovom manastiru, stiče pismenost i obrazovanje. On sa svojim Resavcima bira brdo Čegar, gde gradi veliko utvrđenje u obliku potkovice. Danas tri izgrađene kaskade asociraju na tri sprata puškarnice. A na samom ulazu sa južne strane mogu se videti dva velika jasena, posađena 1959. da se ne bi zaboravilo mesto na kojem je bila čuvena srpska barutana, gde je Sinđelić junačkom smrću ovekovečio sebe, ali i srpsku istoriju.
            Skoro mesec dana trajala je izgradnja čegarskog utvrđenja. Ali nažalost, u isto vreme sa ustanicima, u Niš stiže i najbolji Napoleonov oficir Dibaše. Srbi nisu znali da je to bio najbolji špijun tadašnje Evrope, koji po zadatku Napoleona, i za velike pare, obaveštava Osmanlije da je u tom trenutku čitava Srbija na nogama i da će samu sebe osloboditi i bez pomoći Rusije, ukoliko oni što hitnije ne dovedu pomoć sa čitavog Balkana.
            Dok je srpska vojska malo vojevala, pravila utvrđenje na Čegru, čekala da Rusi pređu nabujali Dunav, ali i dok su se vojvodine svakodnevno svađale, Osmanlijama pristiže pomoć iz Grčke, Malić Mustafa paša iz Vranja, Kara Frejza i Šišid paša iz Leskovca. Iz Albanije stiže jedna legija od preko 5.000 Arnauta. Oni su kao i svi legionari u svetu plaćeni zlatom. Iz Bugarske Ismail beg kreće sa sofijskom i vidinskom vojskom od oko 20.000 vojnika odlučan da pomognem Huršid paši, komandantu Niške tvrđave. Na 16 dana uoči glavne bitke, da bi dobili na vremenu, Turci lukavo predlažu primirje koje srpska komanda prihvata, što je izazvalo još žešće sukobe među vojvodama. Hajduk Veljko i Dobrnjac napuštaju niški front i odlaze da brane jedini utvrđeni grad u istočnoj Srbiji - Gurgusovac, današnji Knjaževac. Međutim, dolazeći snage Osmanlija iz Bugarske prave manevar i ne napadnu Knjaževac već preko Kalne i Bele Palanke dolaze blizu Niške Banje, kod Hanova. Tako dolazi do velikog preokreta na niškom frontu. I tako 19. maja po starom, a 01. juna 1809. po novom kalendaru, turska vojska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu, mestimično paradno: belci, riđi, đogani, vranci u četiri reda od po 11 km, da zastraše Srbe, jer im se nije ginulo, trebao im je svaki vojnik za odlučujuću bitku sa Rusima. Od Niške tvrđave, preko brda Vinik prema centru, išli su legionari, plaćena vojska, tek za njima turska konjica. Na padinama severnog dela brda Vinik postavlja se turska artiljerija, ali ne slučajno. Vrh brda je od rimskog perioda pa do danas, spojen sa Tvrđavom podzemnim tunelom za koji Srbi nisu znali, a kojim ovi, podzemnim putem dovlače preko 4.000 svežih i odmornih vojnika da bi iznenada, na svega kilometar i po zapadno od Čegra, formirali svoje levo krilo i opkolili Sinđelića. Njemu, sa 3.000 Resavaca, kao najisturenijem, stiže pomoć od oko 1.000 dobrovoljaca. Kada je video da se sa svih strana roji neprijateljska artiljerija, da nema nikakve šanse da preživi, a ne želeći da se povuče iz tri razloga: 1) jer se u Prvom srpskom ustanku do tada ni jedan srpski vojvoda nije povukao, 2) zato što je imao veliki broj ranjenih u jutarnjoj borbi na Nišavi, koji još uvek nisu bili hospitalizovani, 3) želeći da nam ostavi u amanet kako se bori za Srbiju, on čini sledeće: Hoteći da spase što više svojih boraca, oslobađa ih zakletve date u selu Grabovac, koja je glasila: - SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE! Te reči će 30 godina kasnije Aleksandar Dima (1803-1870), iskoristiti u svom romanu „Tri musketara“.
            Međutim, ni jedan jedini Resavac nije ostavio ranjene drugove, niti vojvodu Sinđelića. Od besa i muke što će mu svi ljudi stradati, vojvodi sinu ideja šta mu valja dalje činiti, pa svom sejzu (konjušar, konjovodac), u ovom slučaju njegovom rođenom kumčetu, starom svega 15 - 16 godina, daje zadatak da izvrši pripremu magacina sa barutom za paljenje i eksploziju, i da se odmah, njegovim konjem, evakuiše put majke Sinđelije, kako bi znala da više ne čeka sina. Potom, petorici boraca, među kojima stavlja i svog rođenog brata, a da bi im savest bila čista, pred delom vojske naređuje da ostanu živi, da ima ko da prenese voždu Karađorđu, Sovjetu, narodu, pokolenjima da se nikada ne zaboravi šta se toga tragičnog dana po srpske borce dešavalo.
            Sa brda Vinik kreće prva artiljerijska kononada. Iako su im topovi bili najnovije engleske proizvodnje, tobdžije - engleski plaćenici (samo su oficiri bile Osmanlije), bili su neprecizni. Dovlače topove na svega 350 metara i sa mesta Vrbice, ostvaruju svoj cilj. Mnogo je bilo mrtvih i ranjenih Srba. A onda, „Turci vazda naletaše na čegarsku utvrdu, ali dok svojim lešinama ne ispuniše rov pre nje, ne mogaše masovno ući“. Tek kada je bilo dovoljno mrtvih i rovove ispuni, talas od preko 2.000 konjanika zapljusne utvrđenje, gde nastaje klanica i borba prsa u prsa, gde se svaki srpski borac držao hrabro i junački, i gde svaki od njih postaje Stevan Sinđelić za sebe. A za njega su rekli da je bio neustrašiv. Pravi pravcati div koji je stizao da ohrabri onemoćale, pomogne ranjenima, lično poseče i pobije ko zna koliko Turaka. Ali novi oblak od preko 2.000 Turaka pružio se na naše utvrđenje, i tada, u borbi petnaest na jednog, srpski vojnik više nije mogao da koristi ni pušku, ni kuburu, ni mač, ni nož ni šake. Jedino oružje koje mu je ostalo bili su zubi. U takvoj situaciji Sinđelić sa kapetanom Slavujevićem jedva se probija do magacina sa barutom. I da ne bi pao živ u ruke Turcima još jednom proziva ono malo preživelih borce oko sebe i govori im: „Braćo spašavaj se ko hoće i ko može“.
            U međuvremenu, Turci prestaju da pucaju i čuju se samo uzvici: „Živ! Živ! Živ!“
Da uhvate živog Sinđelića i da ga nataknu na kolac, a tome ko ga živog dovede sledi velika nagrada. On sve to vidi, ali čeka da mu priđu bliže. Kada su došli tik do barutane, vadi kuburu, puca u lojanice, koje je kumče već upalilo, obara ih, pali barut. Dolazi do strahovite eksplozije gde gine najveći srpski junak, ali i mnogo Turaka. Nažalost, i preko 4.000 srpskih duša ostade u jednom danu na Čegru. Od toga 2.000 kostura srpskih vojnika je i danas tamo. Ispod spomenika nalazi se jedna od najuređenijih spomen-kosturnica u čitavoj Evropi, kompletna i patološki obrađena, zaštićena sa pružnim šinama, da teret kule ne bi nalegao na kosti srpskih vojnika.
            Saznavši da je za mesec dana u borbi oko Niša i na Čegru poginulo mnogo više Turaka nego Srba, Huršid paša naređuje da se glave srpskih vojnika sa Čegra odseku i prenesu za Niš. Ovi za 25 groša po glavi, seku glave i u bisagama, konjima nose za Niš. Po gradu se hapse majstori Srbi, kožari, ćurčije, i prisiljavaju da sa odsečenih glava skinu skalp i obrazinu iz jednog dela. Ukupno 952 lobanje bude uzidano u Ćele kulu. Samo par dana kasnije i Sinđelićeva bude donešena iz Tvrđave, i uzidana na vrh kule (danas se čuva u specijalnoj vitrini pored drugih još preostalih). A preparirane obrazine i skalpovi, ispunjene slamom i plevom i ušivene da bi ponovo ličile na glave, kamilama su otpremljene put Porte, kako bi paša uverio sultana da je još uvek najjači na ovom delu Balkana.
            Oslobodilac Niša od Turaka, knjaz Milan Obrenović, je 04. jula 1878. podigao spomenik na kojem piše: „Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima slavno palim ovde 19. maja 1809. napadajući Niš.“ Ovo je prvi spomenik u Srbiji i čitavom Balkanu posle ropstva od Turaka.
            Pola veka kasnije, na inicijativu niškog vladike Dositeja, te prikupljenim prilozima meštana i sponzorstvu kralja Aleksandra Karađorđevića, sagrađena je kula, da štiti spomenik od zuba vremena, ali i podsećala na tri sprata Čegarskog utvrđenja. Za projektanta beše izabran ruski emingrant iz Odese, Julijan Đupon, a za glavnog majstora Milan - Crnotravac.  Na dan 01. juna 1927 godine, na osvećenje kule stiže i kralj Aleksandar i tom prilikom sadi dve lipe koje su tamo i danas, penje se na gornju terasu, koja od tada nosi službeno ime - Kraljeva terasa. Na dvadesetak metara od kule izgrađena je bina ukrašena ćilimima devojaka i nevesta iz čitavog kraja.
            U kraljevu čast i čast brojnih diplomata i žitelja ovog kraja, na Čegru je priređena prva rekonstrukcija neke bitke u svetu. Za tu priliku sve civilne i vojne ergele u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca dadoše konje. Veliki broj Sokolaca i omladine pridruži se vojsci, kako bi što vernije dočarali bitku i tog dana priredili najveći događaj na zemljaskog kugli. Tada su postavljena i dva topa (poljska haubica, 12 cm, model 1897., sistem Šnajder-Kane), sa desne i leve strane kule. Donešeni su iz čuvene Cerske bitke i simboli su velike pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Pre 210. godine, u vreme Čegarskog boja, ovde se vojevalo trešnjevim topom, lošom puškom, kuburom, mačem, nožem, šakama (i zubima).

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar