• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

            Kafane su mesta koja na razne načine personalizuju jednu varoš, grad: od lokacije, kockastih stonjaka i „kafanskih“ čaša, skrivenih bašti, do ljudi koji u nju svraćaju, borave, izmenjuju svoja razmišljanja, ili „leče“ od bolesti spoljnjeg sveta. Kafane su za neke čudesne i magične, nadahnjujuće, za druge pogubne. Za neke utočišta. Nedodirljive za one koji nisu uspeli da proniknu u njenu suštinu.

            O kafani „Proleće“ na jedinstvenom lozničkom Šetalištu, sve je već rečeno. I da je najstarija kafana, na tom mestu, u tom prostoru, u funkciji kafane. I da se, koliko je bilo moguće, osim kratkog perioda starinskih pogačica i bele kafe, kada su Lozničani ovde doručkovali, asortiman ponude sačinjen od kafe, domaćih starinskih kolača, sladoleda, napitaka, nije bitnije menjao. I da su, koliko god pamćenje seže, u nju dolazili pristojni ljudi, u punom značenju te reči, koji su, u skladu sa napred pomenutim, birali „Proleće“ za mesto gde će popiti prvu jutarnju kaficu, čitati friške vesti sa stranica novina koje još mirišu na štamparsku farbu, preko podnevnih sastanaka „na brzinu“, sve do večernjih sedeljki uz kibic na one koji tuda prolaze.
            Branislav Laušević, vlasnik „Proleća“, koji je 22. marta obeležio 27 godina na čelu ove kafane, odgovorno tvrdi da nema nikog sa teritorije ove opštine da nije posetio, ili bar čuo za ovu kafanu.
            - Kriv za loše, a zadužen za dobro, svih tih godina sam se trudio da je sačuvam od zuba vremena, smatrajući da pripada svim generacijama. Ovde su oduvek dolazili i danas dolaze gosti od 07 do 77 godina, i trudiću se, kao i do sada, da tako i ostane - kaže gospodin Laušević, koji čuva fotografije iz 1914. kada je kafana bila bezmalo do temelja porušena bombardovanjem. Tragova kako je pre toga izgledala nema, ali po njenom obnavljanju, vidi se orkestar kako svira pred prepunom baštom gostiju. Neki kažu da su na fotografiji čuveni Cicvarići, orkestar iz Šabačke male. Do 1920. godine se zvala „Zeleni venec“, od tada „Proleće“. Nakon Drugog svetskog rada 15 - 20 godina u njoj je bila smeštena štamparija, pre i posle toga uvek kafana. Ono što je sigurno je dug kontinitet trajanja ove kafane, jedan od najpopularnijih objekata u gradu, tačka koju treba posebno naznačiti.
            Nikada je nisam reklamirao jer smatram da za to nema potrebe. Nažalost, ne možemo da kažemo koliko ljudi ju je posetilo u poslednjih 100 godina, a bilo bi interesantno. Ona ima svoju priču i držeči se čvrsto za nju odoleva novim trendovima, koliko može. Od kada sam ovde, mnogo štošta se oko nje promenilo i svakih 4-5 godina dolazi nešto novo, a mi se trudimo da je održimo istom. Natpisi su ćirilični, a gosti poznati. Tako sam želeo da ostane jer sam je takvu nasledio - objašnjava naš sagovornik, koji pamti dan kada je doneo sadnicu breze, danas ozbiljnog drveta, posadio uz dve lipe, koje su i pre 27 godina držale hlad nad jednim delom kafanske bašte.
            Ko god je sa strane posetio Loznicu, a bilo ih je sa svih kontinenata, posetio je i „Proleće“, ostavio po fotografiju, neki emotivni komentar. Mnoge su veze započele ovde. Kristina Stepanić Nikolić iz Turističke organizacije grada Loznica, seća se živopisnih priča svoje majke o nekadašnjem korzu, koji se pružao duž Šetališta 70 - 80-tih godina prošlog veka, prolazio pored kafana „Evropa“, „Central“ i naravno „Proleće“. Na korzou je bilo i par stajališta gde se znalo pravilo ko gde stoji: gimnazijalci na jednom ćošku, učenici Poljoprivredne škole na drugom, studenti na trećem..., uglavnom omladina koja nije imala baš mnogo para da sedi po kafanama.
            - Ta lepa praksa sastajanja mladih tačno u osam, kao i sam korzo su nestali. Ostalo je zborno mesto kod tzv. „Pojila“, javne česme u centru grada i šetnja popularnim Šetalištem, ulicom sa najviše bašti, restorana, kafića. Put vodi pored nazaobilaznog „Proleća“, isto kao i put kojim su prolazile generacije pre nas, po nekom nepisanom pravilu kojeg nismo svesni ali ga poštujemo - objašnjava Kristina Stepanić Nikolić.