• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Goran Janković, sekretar Udruženja ugostiteljstva i turizma Privredne komore Beograda, sa stažom od 39 godina u turizmu, na II Kongresu “Gastronomske manifestacije Balkana”održanom marta ove godine u Privrednoj komori Vojvodini (PKV), podelio je sa prisutnima svoj prvi susret sa manifestacijama, petodnevni festival - “Gardošu sa ljubavlju” 1985., gde je sve “štimalo”, a u organizaciju bili uključeni PKS, Opština, RTB i druge institucije. Zato i danas veruje da je za svaku manifestaciju potrebno razumevanje lokalne zajednice.

            - Imamo na čelu Pokrajine čoveka koji razume šta radimo i kako manifestacija može da preraste iz malog događaja u veliki. Imamo primer Dragačevskog sabora trubača u Guči, osnovanog davne 1961. godine, koji je porastao do najvećeg festivala trube u svetu, i pitanje dokle će da ode. Ono što je bitno i za vojvođanske velike manifestacije, i za sremačke dobro pripremljene lokalne su ljudi koji deluju na lokalu. Ali, ti entuzijasti ne mogu da budu sami. Njihovu ideju, rad, mora da prepozna i TO i stručno rukovodstvo, jer samo tako podržana manifestacija može da raste - poručuje gospodin Janković.
            Pokušao je i da definiše svoje viđenje manifestacija po selima, koje se redovno završavaju sa gorkimi ukusom, jer:
            - Hoćemo da privučemo goste, a na kraju se završi sa pljeskaviom iz Leskovca. Dobro je što promovišemo Leskovac, zbog saradnje, ali mi imamo kolač na kukuruzovini, ajmokac, itd. i trenutno nemamo dobru promociju vojvođanske hrane. Kroz manifestacije gajimo našu kulturu, želimo da očuvamo naš nacionalitet, ali isto tako da edukujemo mlađe generacije, i to je prvo što sam naučio od svojih prethodnika. Okupili smo gastronome, kulinare i pozvali ih da napravimo našu priču. Nadam se da ćemo u tome uspeli, jer imamo svetle primere, navešću jedan iz Hrvatske. Na festivalu na Pagu jela se paška pita - naša gibanica, zbog koje je tih dana na Pag došlo 700.000 ljudi, da kupi i proba tu pitu, koja se danas izvozi u SAD. To su ti naši proizvodi koje moramo da “guramo”, favorizujemo, veličamo… Da manifestacije u Maradiku, Kačarevu, Topoli, Kikindi, koje su obeležene proizvodom izvrsnog kvaliteta, učinimo prisutnim tokom cele godine, kako bi mu produžili trajanje.
            Po njegovim rečima, do sada nismo iskoristili našu gastronomsku ponudu zbog razloga što niti alevu paprika iz Horgoša, niti nanu ubranu podno Fruške gore, niti pečurke koje rastu na Fruškoj, prodaju se u Istri, preprodaju u Italiji ne umemo da cenimo dovoljno i, zato što se gaje, rastu na domaćim terenima, za nas nemaju posebnu vrednost. A ako mi ne cenimo svoje, kako da očekujemo da to rade drugi?
            Postoje velike mogućnosti da to ispravimo putem manifestacija ali, kako zapaža gospodin Janković, problem je često u njihovoj organizaciji. Pravimo manifestacije bez jasnog plana šta želimo da postignemo i uglavnom su kratkog daha. Imamo fenomenalno osmišljene priče, ali da bi bile uspešne, svaki učesnik, svaki posetilac mora da bude ispoštovan od strane organizatora manifestacije, koja mora da ima logičan kraj, smileni završetak, poruku.
            Takođe konstatuje, da imamo paletu fenomenalnih proizvoda, ali ljudi gube volju da se bave npr. proizvodnjom sira i drugih jedinstvenih mlečnih proizvoda.
            - Ako se i bave, nije isplativo da proizvode za svoje domaćinstvo, nego moraju da proizedu više i izađu za tržište, i u tom pravcu treba da se krećemo. Međutim, zbog raznih nameta, proizvođačima se proizvodnja ne isplati, a time su svi na gubitku - objasnio je gospodin Janković.