„Ići u korak sa vremenom“ je sintagma koja je na izvestan način pogrešno shvaćena, pa je živeti u sadašnjosti razumelo odbacivanje bilo kakave veze sa onim što je prošlo, eliminisanje iz naših života sve što je podsećalo na juče. Danas, kada smo dostigli to sutra, videli smo da smo iz naših života izbacili one divne mirise, ukuse zadužene za stvaranje posebnih doživljaja na naše detinjstvo, sećanje na naše drage. A i život kao život, pokazalo se da je nekada bio lepši, zdraviji, povezaniji sa prirodom, a mi bolji i jednostavniji. Sada se vraćamo opet svojim korenima, kućama i krajolicima od kojih smo dragovoljno pobegli.

Jedan od lepih primera vraćanja „lepim vremenima“ je i salaš „Kinga“, koji se nalazi na nekada meuđnarodnom putu Beograd-Budimpešta, između Malog Iđoša i Bačke Topole. Mnogi još uvek pamte ovaj salaš po imenu prethodnog vlasnika Üveges (Uvegeš), ili i kao Salaš 273. Salaš „Kinga“ je izgrađen 1899.godine i „niko od današnjih vlasnika nema toliko godina koliko ima ovaj salaš“, u šali kaže gospodin Sabo Pos Ferenc, otac vlasnice mlađane Sabo Pos Kinge. Salaš je veličine 3,5 jutara zemlje, delom bašte, delom voćnjaka od tri stotine stabala koja se ne prskaju. A sadašnji vlasnici, imaju ambiciozne zamisli, mnoštvo drugačijih ideja i neobičnih sadržaja koje će ovaj salaš izdvojiti iz mnoštva drugih.

Sabo Pos Kinga je završila turizmologiju u Mađarskoj i došla sa svežim idejama. Njen otac, pak svojim bogatim i nesvakidašnjim životnim iskustvom daje joj potrebnu potporu da realizuje svoj naum. Zamisao je da salaš bude zatvorenog tipa, da nema ugostiteljski karakter, da bi pružio svojim gostima potrebni mir i izolovanost. S tim u vezi izgrađena su dva bungalova od planiranih sedam, koja će moći da prime četrdesetak gostiju pansionskog tipa, koji će na salašu moći da osete salašarski život.

Planovi na osposobljavanju salaša teku u nekoliko faza. Prva je da se stara kuća i pomoćni objekti revitalizuju, ali tako da se zadrži autentični ambijent, zidovi od naboja, sa rasporedom prostorija i unutrašnjim dekorom, nameštajem, starom peći za pečenje hleba-banjom, te starinskim predmetima kojima bi se povratila upotrebna vrednost. Sa vrednim starinskim nameštajem ovaj prostor bi mogao da se pretvori u muzejski prostor, ali da se sve koristi. Mnogo stvari još ne odgovaraju stvarnosti, a zamisao je da se vrati kako je nekada bilo.

O tome, naša sagovornica, gospođica Sabo Pos Kinga kaže:

-Želeli smo da salaš bude zatvorenog tipa, bez ikakave kafane ili ugostiteljskog dela, da bude mirno, tiho mesto na kojem će gosti moći da osete onaj etnoambijent, kako je nekada bilo. Mi ćemo se i sadržajno bitno udaljiti od drugih salaša. Planiramo da u našu ponudu uvedemo pravljenje slatko-slane zimnice, kompota, pekmeza i sve to iz voća i povrća iz naše bašte i od naših voćaka. I to smo zamislili ne samo kao pružanje usluga prostora i sirovina, već i kao „Školu pravljenja zimnice“, u koju će dolaziti stručnjaci, kuvari, koji će obučavati zainteresovane da pripremaju zimnicu prema različitim receptima. Kruna toga biće izdavanje „salaške brošure“, svojevrsne abecede pripreme zimnice, na razne načine i prema različitim tradicijama.

-Naš salaš pruža mogućnost da se na njemu obavljaju tradicionalni svinokolji, čerupanje gusaka, sve ono što je nekada činilo sastavni deo života na salašu. Neke životinje su već prisutne: patke, ćurke, koke, ovce, a naši gosti, koji će na salašu boraviti, imaće prilike da probaju specijalitete posebno pripremljene od naših životinja.

No, ono po čemu ćemo se posebno izdvajati od ostalih salaša su konji. Ideja o držanju konja kako za jahanje, tako i tzv. hiporehabilitaciju, odnosno terapijsko jahanje kao dopunu postojećim programima rehabilitacije dece sa telesnim, mentalnim poteškoćama, dece koja su doživela neka traumatična iskustva ili pate od neke teške bolesti, potekla je od gospodina Sabo Pos Ferenca, koji je učestvovao u Međunarodnoj humanitarnoj organizaciji “Crveni krst”, i programu lečenju konjima. Svoja iskustva planira da prenese na salaš i pomogne da taj projekat zaživi na salašu njegove ćerke. Za početak porodica Sabo je nabavila pet domaćih brdskih konja, svu potrebnu dokumentaciju i dozvole i sada se čeka samo stručno osoblje koje će koordinirati, sugerisati i davati stručne obuke kako bi se taj, pre svega timski rad, sprovodio na stručan i efikasan način. O tome gospodin Sabo Pos ferenc kaže:

-Nije dovoljno prisustvo samo konjara, roditelja ili nekog pomoćnog osoblja kada dete jaše. Potrebne su posebne dozvole, treba da se prođu posebne obuke, instrukcije da bi mogli to da radimo. Nadamo se da će krajem juna postupak biti zavrešen i da ćemo dobiti zeleno svetlo za početak rada. Kada se jednom dobiju potrebni sertifikati onda više ne treba nikakava polaganja, s vremena na vreme komisija samo proverava, vrši obilazak i prati naš rad. Ako slučajno ne zadovoljavamo onda se pravo na rad oduzima. Mi se nadamo da ćemo to sve uspeti da uradimo. Sve iskustvo i znanje koje sam stekao radeći u međunarodnim institucijama, želim da prenesem ovde. Sa druge strane, mislim da je to i neophodno. Gde god sam bio, u Norveškoj, Austriji, ti programi su daleko odmakli i mislim da je naša dužnost i obaveza da se angažujemo i pomognemo našoj deci i na tom polju, jer se ne razlikujemo od tih ljudi, niti po stručnosti niti po sposobnosti. Važno je  samo da prihvatimo pravila ponašamo pri lečenju uz pomoć konja, koji je i do 70% uspešno, na osnovu iskustva drugih, jer mi naša nemamo.

-Salaš je još u razvoju. Pokušavamo da ga obnovimo uz pomoć nekih fondacija. Nažalost ovde turizam još nije razvijen ne zato što to ljudi nisu prepoznali kao kvalitet, ne zato što im nije potrebno ili što ga ne smatraju dovoljno atraktivnim, već zbog slabijih materijalnih mogućnosti da bi to mogli da dođu i da bismo mi mogli od toga da živimo kao porodica. Ako uspemo da ostvarimo naš naum biće to, siguran sam, na obostrano zadovoljstvo, i naših gostiju, a pogotovo naše, kaže gospodin Sabo.

Gospodine Sabo Pos Ferenc je inače vrlo interesantna ličnost. Dugogodišnji je član Udruženja odgajivača ovaca i koza “Bikara”, dugogodišnji organizator i glavni  sudija na najvećim manifestacija strizanja ovaca i kuvanje ovčijeg paprikaša u Vojvodini. Po drugi put, u voćnjaku na salašu “Kinga” odražan je Festival ovčarstva. Po struci gospodin Sabo je inženjer obućarstva, kožne galanterije i tekstila. Školu u Borovu je završio kao student poslednje generacije komjuterskog modeliranja i kreiranja, a kreirao je i modelirao poslednju pilotsku čizmu. Njegova ćerka Kinga je takođe modelar, ali posle završene tekstilne škole i menadžmenta, odlučila se za turizmologiju. Danas kao stručnjak u oblasti turizma, sa svežim, novim idejama uvezanim sa bogatim životnim i radnim iskustvom njenog oca, Kinga ne može, a da ne uspe. Realizacijom zamišljenog, ovo neće biti još jedan salaš u vojvođanskoj ravnici, već prostor koji će specifično-sadržajno, društveno- angažovano i odgovorno pomoći da uhvatimo priključak onome što se u Evropi i zemljama u regionu već uveliko radi.