• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

            Etno kuća Jutke Adamov čuvar je duhovnog dobra minulih vremena u Malim Pijacama (do 1938. Kiriška Pijaca) u opštini Kanjiža, obojena čitavim spletom običaja i nostalgičnim sećanjima. Etno kuća „Kod Kiriša“ nije samo deskriptivan prikaz etno materijala, folklor prošlosti koji je sam sebi cilj, već necenzurisana duhovna kategorija sa čistom i jasnom željom da se više i dublje zađe u duše običnih ljudi.

            Jutka Adamov je rođena u Malim Pijacama. Njen otac, Feher Antal, zidar po profesiji, držao je krčmu u Malom Pesku, selu bliže Kanjiži. Voleo je da sedi sa mušterijama i sluša njihove priče, koje je do svoje smrti prepričavao. Njegova ćerka Jutka, rado se seća tog vremena, kada su ljudi bili bolji, komšije kao braća, a rođaci brinuli jedni o drugima. Seća se kako su majke pratile svoje ćerke na igranke, kada su se svi ljudi iz sela poznavali, i u želji da sačuva te slike, 2010. godine kupuje ovu „gazdačku“ kuću. Kuća sa prostranim dvorištem u Malim Pijacama, selu sa 1.500 duša i osmogodišnjom školom, bila je duže od 100 godina u vlasništvu porodice Ferenca Nađa, i stajala duže od 30 godina prazna. Znak gazdinstva bile su odvojene kuće za gazdu i životinje. Siromašnije kuće su pod istim krovom, u trećoj ili četvrtoj sobi čuvale stoku.
            U ovoj kući skladište se uspomene na to kako se živelo, slavilo i plakalo na razmeđi dva veka, za vreme i posle ratova, sve do 1990-te godine, pa i kasnije. U kući se nalaze seljačka ili čista i građanska soba i soba koja pripada vremenu posleratne Jugoslavije.
            Prva soba svedoči o skromnosti i čestitosti onih koji su u njoj živeli. Koristila se jednako za goste, prosce i pokojnike, pošto je kapela u selu sagrađena tek 1983. godine. U njoj se može videti crna venčanica, karakteristična kod Mađara na severu Bačke, do kraja Prvog svetskog rata. Crna boja potiče iz praktičnosti, zbog velikog blata usled najmanje kiše; zato što se mogla nositi i kasnije, i simbol je žala za devojačkim godinama. Venčavalo se krajem novembra i početkom decembra jer nije bilo radova u polju, a hrana se nije kvarila. Svadbeno veselje je bilo skromno, hrana se pripremala u kućnim uslovima, uz vino i rakiju, bez torti i slatkiša. Mlada je sa sobom donosila miraz od šest perjanih jastuka i dve dunje i kutiju u kojoj je bio veo, plastično cveće i sitnice, koje su stajale, umesto slike uz sliku sveca na zidu do ulice, između dva prozora, znak da je brak i život porodice u Božjim rukama. Slika je stajala dok nova generacija i nova mlada nije ušla u kuću i donela svoj miraz (sliku). U ovoj sobi bio je i kućni oltar, mesto na kojem su se više puta u toku dana molili ukućani, jer se u crkvu išlo samo na velike praznike, venčanja i sahrane.
            Građanska soba je spomen soba Ane Feher iz Kanjiže, ćerke bankarskog činovnika, jako lepe devojke koja se nikada nije udala, jer nijedan prosac nije odgovarao njenoj majci. Ana se rodila 1925. godine. Školu nije završila, ali se lepo „nosila“, šminkala i družila sa viđenim porodicama onog vremena. Umrla je u Kanjiži bez naslednika. Neke od njenih stvari „spasila“ je gospođa Jutka i prenela ih u ovu sobu.
            Treća soba nastala je po raspadu zemljoradničke zadruge, u kojoj je Jutka radila punih 20 godina.
            - Veoma mi je drago što sam sačuvala nešto od predmeta, dokumentacije, literature, uniformi, geografskih karti, ordenja, fotografija iz vremena posle Drugog svetskog rata, jer kažu da je ova kolekcija jedina ne samo u Srbiji, već i u bivšoj Jugoslaviji - ističe naša domaćica, pokazujući na manifest - Sedam čuda komunizma u sedam tačaka: Svako je imao radno mesto. Mada je svako imao radno mesto, niko nije radio, Mada niko nije radio ništa, plan je ostvaren iznad planiranog. Mada je plan premašen, puno toga se nije moglo kupiti. Mada se nije sve moglo kupiti, svako je imao svega i svašta. Mada je svako imao svega i svašta ipak je svako krao. Mada je svako krao nikada ništa niikom nije falilo.
            Ipak, najinteresantniji deo ove čudne zbirke je trpezarija u kojoj se čuvaju fotografije ljudi, čitavih porodica, stanovnika Malih Pijaca koji nisu imali naslednike. I njihove životne priče. Onih koji su dali svoju zemlju za seosko groblje, crkvu. Tu je i Mancika, devojčica koju je majka trampila za jednu kokošku i koja je kasnije imala lep život. Na poleđini svake slike stoji priča iz njihovog života. Da se ne zaboravi da su nekada živeli i gradili ovo mesto