Tue09222020

Poslednja izmena:09:09:10 AM

Back KULTURA KULTURNA BAŠTINA Dvorac Šlos u Golubincima

Dvorac Šlos u Golubincima

  • PDF

            Dvorac Šlos u Golubincima je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madačonija 1767. godine a nalazi se u ulici Karađorđev park br. 6. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao „Upravna zgrada u Golubincima“, kako piše u samom projektu.

Po nameni i arhitektonskoj koncepciji zgrada bi se mogla svrstati u namenske objekte koji su bili projektovani za vojne namene ili kao zgrade za stanovanje oficira privremeno raspoređenih u toj vojnoj komandi. Po unutrašnjem sklopu i spoljnom izgledu, obradi i detaljima, ima sve karakteristike objekta vojnograničarske arhitekture. Dvorac je slobodno stojeći spratni objekat pravougaone osnove. Unutrašnji prostor izgleda monumentalno zbog kamene ograde na stepeništu. Izuzev kamenih okvira vrata i prozora, fasada je izvedena u malterskoj plastici. Na istočnoj i zapadnoj strani nalazi se plitak rizalit. Na spratu dominira vertikalna podela zidnih površina pilastrima, između kojih se nalazi niz simetričnih prozora, dok je na prizemlju horizontalna malterska podela.         
            Nalazi se u centru mesta Golubinci okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana ali nije narušena osnovna koncepcija. Podatke o gradnji Šlosa konzervator Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici Đenana Zlatkić pronašla je u Hofkamer arhivu u Beču. Iz projekta se vidi da je završen aprila 1767. godine. Plan je veličine 45 x 33 cm obojen je i ima oznaku Rb 354. Autor projekta je Florijan Madačoni, a kao naslov plana je zapisano: “Das Herrschaftshaus in Golubinze in Syurmien”, dakle Upravna zgrada u Golubincima. Arhitektonska vrednost ovog vojnograničarskog objekta, sklad i simetrija, pravilan ritam otvora svrstavaju ga u grupu značajnih arhitektonskih ostvarenja druge polovine XVIII veka.        U državnoj biblioteci u Berlinu čuva se dokument iz spomenara - rodoslova gardijskog kapetana Karla fon Greta o Ludvigu van Betovenu. Uz novinski tekst (koji je nestao) o kontaktima Greta i Betovena, spajalicom je spojen crtež “crtež perom jedne kuće u akvarelu”, odnosi se u jednoj zabelešci na Greta: „Dvorac u Golubincima 20. februar 1803”, dimenzije 17 x 11 cm. Crtež Šlosa nastao je oko 1790. godine dok je Gret bio kapetan 9. kompanije u Golubincima. Bitna razlika između originalnog projekta Florijana Madačonija i ovog ovog crteža je u ispustima ( prozorima) u potkrovlju koje je verovatno neko od komandanata naknadno dao uraditi kako bi se racionalno iskoristila velika površina i kubatura potkrovlja. Žanet d’ Honrat, supruga Karla Greta, bila je prva ljubav Betovena. Karl fon Gret i Betoven bili su u mladosti poznanici i suparnici. Žanet je rođena 1. avgusta 1770. godine u Kelnu. Ona i Betoven su bili vršnjaci. Bila je lepa, živahna plavuša naočitog i prijatnog raspoloženja, koja je uživala u muzici i imala prijatan glas. Kao strastveni ljubitelj muzike provodila je mnoge nedelje i praznike u porodici Brauning u Bonu. Nije teško zamisliti kakav je utisak ostavila na senzibilnog i impulsivnog Ludviga, kad mu je prelepa devojka, ispunjavajući njegovu molbu, pevala nežnim umilnim glasom popularnu pesmu:
            “Mene danas od tebe da rastave
            i ovo nas ne može sprečiti
            to je prevelik bol za moje srce..”
            Ipak za naočitog kapetana i mladog plemića Karla fon Greta udala se 1788. godine. Da Betoven u Beču ne zaboravlja Žanet, dokaz su stihovi koje joj posvećuje. Svojoj ispiraciji daruje stihove Gotfrida Birgera po kojima je napisao muziku, a ovi stihovi su objavljeni godinu dana posle udaje Žanet za Karla fon Greta. Betovenovi ožiljci su sveži: to potvrđuju izabrani stihovi. Kao uspomenu na ovu ljubav u Betovenom muzeju u Bonu čuva se medaljon 5,9 x 6,1 Žanet d’ Honrat. Na zajedničko prijateljstvo Betovena i Karla fon Greta sa Eleonorom Brauning, u čijoj kući je često boravila Žanet d’ Honrat kao devojka, podseća Gretova novogodišnja čestitka 1790. godine. Verovatno da je pisana iz Golubinaca. O uticaju ove ljubavi na stvaralaštvo muzičkog genija za sada nema detaljnijih podataka. Poznato je da je gospođa Žanet fon Gret umrla u Temišvaru. Očigledno da su Karl fon Gret i Betoven ostali u prijateljskim odnosima jer je crtež Šlosa sačinio Karl fon Gret.
            Pored arhitektonske, dvorac ima i istorijsku vrednost jer je u njemu boravio vožd Karađorđe Petrović tokom 1813. godine. U godinama pred Prvi srpski ustanak Karađorđe je više puta dolazio u Srem, sklanjajući se od Turaka. O sudbini Karađorđevoj prota Matija Nenadović beleži:
            “Ja odem u Kupinovo i u Ašanji obiđem rodbinu, koja je kod svojih ljudi već nameštena, i odem u Fenek. Kad ja tamo, al’ njega i proče oterali u Golubince; te ja i tamo.” Posle turskih pobeda na Ravnom i Zasavici, po nagovoru Nedobe, napušta Karađorđe Srbiju u zoru 21. septembra 1813. godine i odatle odlazi u zemunski kontumac. Međutim, zbog pokolja nad beogradskih Turcima vojni komandant Zemuna general – major Červinka je smatrao umesnim da Karađorđa skolni od očiju ovih Turaka u udaljeniji kontumac u šumi Krak kod manastira Fenek. Ratni savet je naredio Sigentalu 15. oktobra 1813. godine da se srpske starešine posle izdržanog kontumaca imaju smestiti u udaljenija mesta na području Petrovaradinske graničarske regimente. Tako je između 24. i 25. oktobra 1813. godine Karađorđe sa svojom porodicom prešao u Golubince. U internaciji u Golubincima Karađorđe je proveo poslednju dekadu oktobra i prvu dekadu novembra 1813. godine. U Beču su došli do zaključka da ga, sigurnosti radi, zajedno s porodicom treba premestiti u Petrovaradinsku tvrđavu, a da prema vojvodama koje ostaju u Golubincima treba pojačati nadzor. Po novoj zapovesti iz Beča, oko 10. novembra Karađorđe i njegova porodica prelazi iz Golubinaca u Petrovaradin.
            Ovaj dvorac je pun tajni, misterija, a neki ga nazivaju i ukletim zamkom. U trenutku kada se u njemu čuje ječanje, u Golubincima se pale sveće i stavljaju u okvir prozora da bi se kako kažu „posvetili jauci mučenika“. Zamak je tokom dva veka svoga postojanja, nakon smrti prvog vlastelina ponajčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka, krajem Drugog svetskog rata. Onda nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama. Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade. Ti nevernicini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu.. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju.
            Više informacija: Turistička organizacija Stare Pazove 022 310 140.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar