• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Pored starih zanata u funkciji svakodnevnog života u prošlosti, postojali su i zanati koji su ga ulepšavali. Jedan od njih bio je bombondžijski zanat, posebno omiljen najmlađima. Raduje činjenica da se ovaj zanat - ručne proizvodnje bombona zadržao na našem prostoru i da ima nastavljače, poput porodice Milivojev iz Čuruga. Ostaje žal što ovu radionicu nismo posetili dve godine ranije, kada je nalikovala veseloj i šarenoj dečjoj slikovnici, a tezge sa šarenim delicijama iz Čuruga bile najposećenije na vašarima.

            Ekskluzivna proizvodnja svilenih bombona u eri pomame za ekološkom, zdravom hranom, reklo bi se da i nije neka preporuka. Sve dok se ne proba i ne probude hedonističke slabosti. Lepe na oko, slasne, topljive, bude sećanja, oslobađaju svih stega i zabrana. Uvereni da malo uživanja neće poremetiti čvrste stavove konzumiranja zdravstveno bezbednih proizvoda usvojenih sa namerom da se od njih ne odstupi, probamo redom. Kao opravdanje može poslužiti činjenica da ova proizvodnja pripada grupi starih zanata u kojoj se stvara kvalitet, uz ispunjenje kriterijuma poznatog porekla. Vojvođanskog, čuruškog.
            Duže od veka u istom prostoru, verna ovoj tradiciji, ostala je porodica Milivojev. Vašari, seoske slave nezamislivi su bez slatkih čuruških delicija - svilenih bombona iz „Bombonice“. Prvi u nizu čuruških „alvara“ kako su ih nekada zvali, bio je Rista Đorđević, koji je usvojio Slavka, koji je čitav život noseći nadimak Rista bio predodređen da nastavi zanat nasleđen od poočima. Prve bombonice napravio je sa svojih osam godina. Kasnije je u centru Čuruga otvorio poslastičarnicu, a tokom letnjih meseci uveo u Čurug prodaju sladoleda po ulicama, na kolicima, najavljujući svoj dolazak zvoncetom. Međutim, Slavko Rista Milivojev je svoj autoritet gradio i izgradio na seoskim slavama i vašarima, koji se ni dan danji ne mogu zamisliti bez ovih bombona. Njega je 2004. nasledio sin Nega, koji u međuvremenu završava poslastičarski zanat, a od 26. novembra prošle godine „Bombonicu“ preuzima njegov sin, Slavko Milivojev, koji se zavetovao da uvek i zauvek nastavi proizvodnju ručno, na tradicionalan način.
            Radionica je smeštena u staroj kući, adaptiranoj da odgovara strogim sanitarnim merama u proizodnji hrane, ali je sve drugo ostalo autentično. „Sve je staro samo se majstori menjaju“ dobacuje gospodin Milivojev. Sto i više godina stari su i recepti, način proizvodnje, modle za bombone. Za njihovu izradu potrebno su voda, šećer, glukozni sirup, boje, arome. Sve mora da se radi brzo, bez zastoja. Kada se iz vrele mase iz kazana u vakuum mašini izvuče voda, smesa se izručuje na mermerni sto, gde ostaje samo 15 minuta da se masi da oblik, jer ako se ohladi, postaje tvrda i neupotrebljiva. A ovde, zahvaljujući uigranosti tima ostataka za bacanje nema. Sve se iskoristi.
            Ustaljena proizvodnja je 20 vrsta svilenih bombona, mekanih i tvrdih žele bombona, kretoša, krompir šećera, orasnica, gumenih bombona, karamele, kokos rolata, lizalica.. Dnevna proizvodnja do pre dve godine kretala se između 350 - 400 kilograma, odnosno deset kazana od 35 i 40 kilograma mase. Lane su „odrađene“ tri slave, u avgustu poslednja. Današnja proizvodnja, bez manifestacija i turističkih poseta, svedena je na polovinu, jer nema kome da se proda, a besmisleno je stvarati zalihe.
            Ranije je „Bombonica“ zapošljavla četiri radnika, danas su uz Slavka Milivojeva ostala dva. Radionica ima kapaciteta da proširi proizvodnju i zaposli još četiri radnika, da se radi u dve smene, jer tražnja za „Bombonica“ đakonijama je, dok nije sve stalo, bila u stalnom porastu, a zbog jedinstvene hand made proizvodnje, nije bio isključen ni nastup na tržištima u regionu.
            „Bombonica“ je vlasnik brojnih nagrada, koje posmatraju posetioce uramljene na zidu pored slika predaka. Za gospodina Milivojeva, najdraže nagrade su dečje zadovoljstvo i osmesi, te saradnja sa Dečjim selom u Sremskoj Kamenici, Domom za decu i omladinu u Veterniku, Domom za decu „Kolevka“ u Subotici, sigurnim kućama, udruženjem slepih, crkvama po Šajkaškoj, sve do kosovske Gračanice, sa kojima održavaju posebno prisan odnos.
            Mada tako izgleda, ovo nije lak zanat. Za vlasnika i zaposlene, motiv za istrajnost u ovoj proizvodnji je što uz bombone proizvode radost i zadovoljstvo. Kako kod sebe, tako i kod drugih. To najbolje opisuje Mirjana, koja i posle dve godine rada u radioici, ovo mesto naziva čarobnim, iako više ne jede bombone. Osim tvrdih mentol bombona, i još po nekih.