Život umetnika je život bez kompromisa. Kod onih sa velikim slovo „U“, granice se potiru, a podređenost cilju podrazumeva. Zbog ličnog doživljaja savršenstva i veličanstvenog deljenja tog osećanja sa drugima. Mr Ljubinko Lazić je od najranijih dana bio svestan svoje neraskidive veze sa muzikom. Uporedo je pohađao Nižu muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu na Odseku kontabas, kod profesora Gorana Kerlete, kao redovan đak, i tamburu u Subotici, jer u „Bajiću“ tog odseka nije bilo, kao vanredni učenik profesorice Galine Subotin. Završio je istovremeno dva odseka, vredno radio i uživao u stalnim nastupima, po domovima penzionera, klubovima književnika, galerijama, tržnim centrima, oranizovanih od strane profesora, pripadnika „stare garde“, poput Anike Gavrila, Zime Čabe, kojih više nema i već pomenutog Gorana Kerlete, kao jedinog pravog puta kaljenja mladih muzičara.
U izuzetno teško vreme, kakve su bile 90-e, Ljubinko Lazić je radio puno, trudio se kao i danas. Na državnim (SRJ) takmičenjima Specijalne nagrade i za kontrabas i za tamburu, bile su rezervisane za njega, na smotrama u Sremskim Karlovcima, Kotoru, ukratko gde god se pojavio, a bilo ga je svuda, jer je praksa bila da učenici što više sviraju.
Nakon Novog Sada upisuje Muzičku akademiju na Cetinju.
- Moja odluka da nastavim studije na Cetinju bila je vezana za odličnog profesora, Pavela Aksamita iz Poljske, oženjenog Gabrielom iz Feketića, koji su me prihvatili kao svoje dete, za čega je zaslužna i Galina Subotin, koja je bila veza između nas. Vizni sistem, sankcije ometale su i pomisao na putovanja, te sam punom parom nastavio da vežbam i po 10 sati dnevno. Jer, Cetinje je grad koji živi jedino kada su u njemu studenti. Za preživljavanje je ipak najteži februar, zbog kiša koje ne prestaju. Po ceo dan sam vežbao svoju tugu i svoj bes, svoju sreću, svoju depresiju i lečio instrumentom. To mi je kasnije, u Minhenu, dobro došlo - objašnjava mr Ljubinko Lazić.
U Minhenu se obreo, kao što to najčešće biva, spletom srećnih okolnosti, kada je na Muzičku akademiju UCG stigao dopis da je Michelstadt domaćin seminara za kontrabasiste koji vodi čuveni Klaus Trumpf, najveće ime u svetu kontrabasa.
Neposredno nakon nesretnog bombardovanja ’99., Ljubinko, sa skromnom stipendijom i voznom kartom dodeljenim kao najboljem studentu UCG odlazi na put dug dva dana za vreme kojih je promenio trinaest vozova. Upoznavši prof. Trumpfa, koji mu, pošto ga je čuo, preporučuje učenje nemačkog jezika, shvata da sve što je do tada učinio bilo vredno truda. Već 2001. bio je student Hochschule für Musik und Theater München.
- U Minhenu počinjem da se navikavam na idealne uslove za rad. Bilo nas je dvanaestoro u klasi, svako je imao svoj instrument, svoju kuhinju, kupatilo, prostor za vežbanje. Impresivno i jezivo u isto vreme bila je činjenica da sam se nalazio u zgradi građenoj 1938. kao Führerbau - Generalštab NSDAP, sa šest spratova ispod i tri iznad zemlje. Vrlo brzo sam se prilagodio uslovima i tokom šest godina, koje sam tamo proveo susreo se sa mladim muzičarima iz celog sveta, mimoišao sa Ognjenom Popovićem, danas solo klarinetistom i kolegom Beogradske filharmonije - rekao je umetnik.
A onda je došlo ono najlepše, postao je član BASSIONA AMOROSA – najpoznatijeg kvarteta kontrabasa u svetu, sa kojim je poslednjih 20 godina imao više od 800 koncerata na tri kontinenta. Menadžer kvarteta „četiri kontrabasa“ i danas je Klaus Trumpf. Zvuk uporediv samo sa zvukom orgulja u katedrali, imala je priliku da čuje publika u Carnegie Hall New York, Walt Disney Concert Hall Los Angeles, u Koreji, Kini, Japanu... U oktobru, od 25. oktobra tu priliku dobiće i publika u Beogradu na Kolarcu, u Gradskoj kući u Novom Sadu, Kragujevcu, Somboru, Staroj Pazovi i Inđiji, i kao menadžer ovih koncerata, naš sagovonik je u pregovoru sa nastupima u Crnj Gori.
- Širićemo ljubav prema kontrabasu i muzici i nadam se da ćemo imati sve više mladih opredeljenih za ovaj izuzetan instrument - dodaje umetnik, koji je od 2006. solo kontrabasista Beogradske filharmonije, vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu i jednom mesećno nastupa sa ansamblom BASSIONA AMOROSA, i dalje živeći u Srbiji: - Mogao sam da živim bilo gde, ali moj cilj i sreća su da živim od svog rada u mestu gde sam rođen. Vojka ima dobar položaj, za pola sata sam na Kolarcu, za 15 minuta na aerodromu, za 45 u Novom Sadu.
U centru Vojke, opština Stara Pazova, na mestu porodične kuće, od koje je ostao samo bunar, mr Ljubinko Lazić je 2009. godine iz temelja podigao muzičku školu u jugend stilu, sa šest odseka: flauta, violina, kontrabas, tambura, gitara i klavir koju pohađa 50 učenika. Osim odličnih uslova za rad (nove zgrade, grejanja, učionica i malog studia, instrumentarija, svega što jedna muzička škola treba da ima), u školu je doveo vrsne muzičke pedagoge i soliste - majstore svog instrumenta. Pa tako osim njega u školi rade Marko Josifoski, docent na AUNS, prof. Ivana Todorović, šef katedre MŠ „Kosta Manojlović“ Zemun i dr.
- Deca postižu sjajne rezultate na takmičenjima, aktivno učestvujemo na svim lokalnim događajima. Nostrifikovali smo diplome i posle završene MŠ „Ljubinko Lazić“ deca bez smetnje nastavljaju srednje obrazovanje u većim centrima. Imamo već i studenata ali uprkos svemu, izostaje podrška Opštine, Pokrajine. Škola se izdržava isključivo od školarina koje su minimalne - kaže ovaj veliki umetnik i čovek, koji je u životu uradio mnogo. Svojim najvećim uspehom ne smatra ni profesionalni uspeh, što je poznat u celoj muzičkoj javnosti, ni što je obišao ceo svet, već što se ostvario kao suprug, roditelj jednog dečaka od šest godina, ćerke od 16 meseci i druge tek rođene.
