• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

            Ne tako davno pudari su bili nezamenljivi čuvari vinograda, usamljenici i šaljivdžije, kozeri i slobodnjaci koji uživaju u onome što im priroda daje. U isto vreme ozbiljni u teranju čvoraka, seoske sirotinje i prkosne dece koja su krala grožđe iz vinograda.

            U sred svakog većeg vinograda nalazila se koliba u kojoj je sam, ili sa porodicom, stanovao čovek - PUDAR , koji je čuvao vinograd (od trenutka zrenja do berbe). U vinogradima sa oko 100 i nešto više čokota tu ulogu imao je najstariji muški član domaćinstva i nije noćivao u vinogradu.
            U današnje vreme pudarenje je u svom osnovnom obliku iščezlo, a da ne bi bilo zaboravljeno, Društvo Irižana je 1993. godine pokrenulo turističku priredbu „Pudarski dani", predzadnjeg vikenda u septembru, posvećenu berbi i onima koji su u vinogradima provodili najviše vremena i „omogućili“ grožđu da postane vino.
            PUDAR nije mogao biti, a da nije imao rekvizite: „čegrtaljku kojom tera čvorke, klepetušu za ostale ptice i budžu (poveću motku) za štetočine na dve noge.“ Neretko, imali su i praćku koju su koristili radi podsećanja da se ne isplati rizik krađe grožđa.
            PUDAR je, uz dodatnu naknadu u naturi od vlasnika, često pazio i na obližnje voćnjake.
            Svetozar Krstić, u selu poznatiji kao Đeđa, najpoznatiji je iriški PUDAR, doduše ne u vinogradu, već na manifestacijama i u svrhu folklora. Dok su pudari u stara vremena čuvali vinograde, danas je on čuvar pudarske tradicije.
            Ali, polako i PUDARI - glumci izlaze iz mode, ustupajući mesto PUDARICAMA. Ranije su to bile supruge PUDARA, a danas su glavne.
            Saveta Cica Kovačević, ili Cica Sremica poznato je lice Sremske TV, autor emisija „Cicina kujnica“, „Bez tambure nema pesme“, te „Cicina tezga“ koja se emituje punih 28 godina, i sve češće preuzima lik Cice PUDARICE. Njena priča o pudarima iz okoline Iriga teče ovako:
            - Bilo ih je dve kategorije: ovi što su imali velike vinograde, imali su veliku vinogradarsku kuću, belu, sređenu sve kako treba, i tu su kao biroši živeli i radili, bili zaposleni za stalno. Ne samo u vreme berbe, nego od samog početka, od zalamanja, vezivanja, orezivanja vinograda do berbe. PUDAR je živeo u vinogradu, nekada sa porodicom, nekada ne. Ali kažu, da nije dobijao platu za to, nego u naturi, polu (polutku) slanine, masti, garderobu, stan da prezimi. Male vinograde čuvari su bili domaćini, članovi kuće. Unuci su im bili glavni pomagači, snajke pokatkad odnesu šta treba dedi, malo ’leba, a oni puni priča o vinogradu. Kažu da bi pravi PUDAR mogao biti i vinograd braniti, morao i pravi alat imati, da obavesti da je tu i da ne može brati ko hoće. Nije išao bez budže, a sremska je bila posebno opasna. Sadile se stare sorte. Išlo se i u zatvor ako ko zasadi „francuza“, namesto domaće loze. Zašto?. To niko nikada nije objasnio. Ove godine bila suša, kažu zoljci navalili, pokrašće grozdovima svu slast, a PUDAR nije mogao bog zna šta da učini. Na druge stvari jeste. Bile su uzane brazde, vinograd okopan, PUDARI ograbljali okolo loze da vide da li je neko bio u vinogradu. Čvorci nisu ostavljali takve tragove... i tako dalje, priča se nastavlja dok ima ko da je sluša - kaže Cica Pudarica.
            PUDARI se poznaju i po pudarskom doručku, koji se sastoji od hleba, masti, slanine, paradajza, paprike iz bešte pokraj vinograda, i soli da bude ukusniji. Postoji i Pudarski paprikaš koji su pripremali u sred vinograda od svega što su imali: malo luka, šargarepe, paprike, krompira, svinjskog i junećeg mesa, i sve se to dugo krčkalo i lepo začinilo. Najukusniji je bio, kažu kada se jeo u društvu. Do kasno u noć.