• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Blizu 200 poznavalaca, pratilaca i poštovalaca rada Aleksandra Bilanovića okupilo se u amfiteatru Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment (FIMEK) Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, kapaciteta 130 mesta, želeći da nakon prve „Dripačke rapsodije“, dođu do njegove druge knjige „Esmeralda 973“ nazvane po adresi u Buenes Aeresu odakle je počelo njegovo osvajanje Južne Amerike. Knjige pustolovne, inspirativne, nadahnute iskustvom egzotičnih (energetskih) predela. Ne iz ugla turističkog vodiča, već iz ugla „tragaoca“ za sopstvenim ja.

            Neobično putešestvije počelo je sa Londonom, u kojem se zadržao šest godina. Svaka sledeća stanica vezana je za južnoamerički kontinent: Argentinu, Brazil, Čile, Boliviju, Paragvaj, Peru...
            Aleksandar Bilanović, intrigantan, dopadljiv „na prvu“, pristupačan, istovremeno provokativan sanjar koji je ispunio svoj san živeći „onako kako sada živi“:
            - Verovatno je sve počelo kada su mi se kao klincu, strasnom čitaču „Marti Misterija“, „Mister Noa“ i ostalih stripova, a onda osam dana za redom gledanja „Mad Max-a“, podsvesno uselile u glavu neke ideje. Stvarnost nije baš tolika apokalipsa ali i dalje kao usamljeni jahač vozim svoj džip.
            Ono što ga je odredilo, oblikovalo da bude to što jeste, su boravak u srcu amazonske prašume sa plemenom Matsés, zvanim ljudi mačke, tamošnjim šamanima, upoznavanje sa Svetim biljkama (Ayahaski i Huachumi), Rio de Žaneiro i Florijanopolis... Maču Pikču, koji ga je očarao-začarao, i na samo 50 km vazdušnom linijom od ovog svetog mesta, u selu Pisac, u Svetoj dolini, odlučio je da zastane, i od kuće u kojoj se nastanio načini svoj dom.
            O nastanku ove knjige autor kaže:
            - Moja prva knjiga je čekala 4 - 5 godina da bude izdata. Pre nego što je 2013. godine izašla, već sam uveliko pisao drugu (2010). I pisao sam je 10+ godina, nekoliko puta odustajao, nekoliko puta abdejtovao, jer neke su se stvari promenile, ja sam se promenio, i sada sam ovde da vidim šta sam napisao.
            Skromna izjava, jer je već u momentu pojavljivanja doživela ogromnu popularnost. Istina je da ljudi vole da čitaju o tuđim avanturama ako već nisu spremni na sopstvene, ali ima tu još nečega: iskrenosti, originalnosti, neposrednosti. Bilanović je kao drag prijatelj koji nam je došao u posetu i jedva čekamo da nas razgali svojim pričama.
            Poslednje dve godine obilazio je Severnu Ameriku, zbog filmova i „tripova što smo imali kao klinci“. Utisci nisu bili fascinantni „priroda je odlična ali je vibracija blizu usijanja“. Priznaje da tamo nikada ne bi živeo. Jedino mesto koje bi voleo da poseti i upozna, a do sada nije imao priliku, je Japan. Sada je srećan u Peruu.
            - Prihvaćen sam iz razloga što govorim njihov jezik i već 17 godina živim među njima i okruženju. Druželjubiv sam i volim izazove. Sviđa mi se nebo nad Peruom, način života im je sličan našem, a opet je sve drugačije. Privukli su me i ljudi, i hrana i spiritualna komponenta i ostao sam tamo gde mi je moja unutrašnjost rekla da je to to. Iako jako volim Beograd, vratiću se jedino ako budem morao - bio je kao i uvek iskren Aleksandar Bilanović.
            Ulogu voditelja preuzeo je na sebe Nikola Radan, pisac, terapeut, potcaster, jer ga kao ni „Dripačka rapsodija“ nije ostavila ravnodušnim, a i koga bi?

Više fotografija na: https://www.facebook.com/