Thu12072023

Poslednja izmena:11:36:23 AM

Back TURIZAM TURISTIČKE ORGANIZACIJE Gradski park - duša Vršca

Gradski park - duša Vršca

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 6
  • Sledeća

    Za razliku od ustaljene floskule da su „parkovi pluća grada“, za Vrščane je njihov Gradski park mnogo više. On je i njihova duša, nastao davno pre no što je Vršac proglašen gradom, kada je brojao svega 50-tak kuća, ako i toliko, a proslavile su ga „bele drvene klupe pergole“ ovekovečene u pesmama najvećeg vršačkog (možda i srpskog) poete Vaska Pope, na kojima su mladi Vrščani tražili inspiraciju, upoznavali se, voleli i zaklinjali na večnu ljubav. To je jedan od razloga zašto je Vršac, uz status grada vetra i vina, postao i grad ljubavi (ne mora tim redom).

    Mada belih klupa - zaštitnog znaka Parka, više nema jer su originalne uništene, a dve nove, postavljene 2012., u međuvremenu devastirane, njega i dalje krasi bujno i gusto stoletno drveće, razdragane veverice koje skaču sa jedne na drugu granu, ispunjavajući srca radošću i lepotom života u koji svako mora da se zaljubi.
    Vrščani vole svoj grad, znaju da cene lepo i misle da je sve što je u njemu vrlo bitno i važno. Valjda su to negde videli, ili se jednostavno namestilo, ali je uticalo na sve one koji su kasnije dolazili trudeći se da ostave svoj trag i budu zapamćeni. Tako je čuveni Aga, krajem XVII veka, kojem je pridodat atribut - „dobri“, jer se kulturno ponašao i nije maltretirao Vrščane tog vremena, formirao - Aginu bašti i postavio temelje onoga što danas čini Gradski park. Aga je voleo prirodu i koristio svoju poziciju da što više uredi svoju baštu. Smenom turskog carstva nemačkim, Dobri Aga je baštu poklonio „svojim dragim Vrščanima“.
    Ipak, tridesetih godina XVIII veka, ovaj prostor, kao plemićko imanje sa pravom nasleđa Dvorska komora je dodelila Zigfridu fon Šeriblu (von Scherübl), dok se zasluge za dalji razvoj parkovne celine pripisuju njegovom sinu Johanu, kada park postaje Šeriblov majur, svojevrsan arboretum, retkih biljaka koje su mogle da odole vršačkoj mikroklimi. Nakon Zigfridove smrti (1795) zbog neizmirenih dugova „Šeriblov majur“ je na licitaciji 15. januara 1797. otkupila Vršačka municipija, da bi 1817., kada je Vršac proglašen slobodnim kraljevskim gradom, ušao u upotrebu naziv „Gradski majur“, a neposredno pre Mađarske revolucije (1848) preinačen u „Gradski park“.
    Niko u ratno vreme ne dolazi u park da uživa u prirodi i šetnjama, pa je i ovaj trpeo znatne štete svakim koji je prolazio Vršcem. U Velikom ratu u Parku je vršena regrutacija, tokom Drugog, neko vreme ispod raskošnih krošnji sakriveni bili su smešteni i tenkovi. Nakon rata u parku se obnavlja biljni fond i uređenje staza i parcela.
    Nakon 1848/9. zasađeno je novo drveće a 1857. izgrađen je novi objekat - „Arena“ u kojoj su se održavale brojne manifestacije. Prvi pomen ovog objekta datira iz 1777., kao „Zigfrid Šeriblova baštenska kućica“, verovatno u funkciji gostionice. Nova „Arena“ bila je poslastičarnica, a po potrebi i pozorište, dok u gradu nije postojala takva institucija, ali pozorišni život jeste. Za potrebe predstava, sala „Arene“ imala je scenu i deo za publiku. Dolazak pozorišnih trupa nije bio izuzetak već redovna pojava i neke trupe su godišnje repertoare prilagođavale željama Vrščana, koji su se pokazali vernom publikom.
    Bogatstvo, atraktivnost i očuvanost vrtno-arhitektonskih elemenata predstavlja izuzetnu vrednost ovog Parka, površine nešto manje od šest hektara, danas pod zaštitom države, prirodnog spomenika vrtne arhitekture mešovitog pejsažnog stila. Park predstavlja zelenu oazu gorostasnih lišćara (divlji i pitomi kesten, srebrnolisna lipa, tisa, tulipanovac) i četinarskog drveća u manjem obimu, ukrasnog žbunja, cvetnih rundela...
    Na glavnom od ukupno četiri ulaza u Park, koji je opasan ogradom od kamena i kovanog gvožđa, nalazi se plato, od kog zrakasto polazi šest staza. Na glavnoj šetnoj stazi nalazi se kružno proširenje u čijem centru je fontana sa vodoskokom, koju je poručilo Udruženje ljubitelja parka od Salmove livnice gvožđa u Blanskom (Moravska), današnjoj Češkoj po ceni od 720 forinti (iz spisa Feliksa Milekera). U parku se nalaze dve drvene građevine zanimljive arhitekture; staklenik - rasadnik službe Zelenila JKP „Drugi oktobar“, gde se proizvodi sezonsko cveće za ozelenjavanje javnih površina i potrebe stanovništva Vršca; vodotoranj (izgrađen da umanji štetu izazvanu stavljanjem Jovanovog potoka duž zapadne strane parka u nepropusne cevi čime je narušena prirodna drenaža Parka).
    Park je bogat brojim poprsjima heroja, pisaca i naučnika, a u jednom delu zasađena je i živica sa imenom TITO, vidljiva iz vazduha. Urbana legenda kaže da je Tito iz Vršca komandovao oslobađanjem Beograda, čekajući povoljan momenat da se direktno u tu akciju uključi. Koliko je to bilo bitno, govori i pokušaj atentata na njega, sprečenog hapšenjem atentatora u neposrednoj blizini Parka.
    O zelenim površinama i mobilijaru, dečjem igralištu koje se kontinuirano obogaćuje modernim elementima danas brine JKP „Drugi oktobar“. Mnogo toga se ovde dešava, na samom obodu grada a na 15-tak minuta od strogog centra. Oni koji vole da vežbaju, treniraju ovde, nalaze mesto.
    Grad se oduvek prema Parku ponašao kako je mogao, a građani koliko i kako su mogli. Bio je momenat kada je grad, zapavši u finansijske probleme, prodao Park, a Udruženje ljubitelja Gradskog parka ga kupilo i vratilo gradu. Bilo je i vreme samofinansiranja, kada je lokalna zajednica sama morala da osmisli načine za njegovo održavanje i funkcionisanje. Ne uvek na potrebnom nivou, tek da premosti i sačeka neko bolje vreme. Na prelasku iz XIX u XX vek uspostavljen je dnevni raspored poseta Parku, a tokom vikenda kupovane su i ulaznice za popodnevne koncerte u muzičkom paviljonu. Na taj način prikupljana su sredstva za njegovo održavanje. Poslednjih godina je bio pokušaj organizovanja festivala, da bi se „pristojnom cenom ulaznica“ vikendom finansirali programi, kao nekad. Danas o Parku brine JKP „Drugi oktobar“. Iznad parka, naslonjen na njega uklještio se Gradski stadion, iza njega Centar Millennium, caffe restorani, i sada je to zaokružena celina.
    Vršac je grad priča, Sterijin grad. Jovan Sterija Popović je pričao i pisao „pokušavajući da od Vrščana napravi pametnije ljude, civilizovanije nego što jesu. S nekima je uspeo s nekima, nažalost nije“.
    Uvek je bila borba imeđu stručnjaka i politike koju vodi lokalna samouprava. Jedne godine zeleni entuzijasti su želeli da dignu stepen njegove zaštite, za šta su imali opravdanje u bogatstvu njegovog biodiverziteta. Tadašnja vlast to nije dozvolila a ni preduzeće koje se bavilo održavanjem jer bi to iziskivalo dodatno finansiranje.  Bio je pokušaj postavljanja tročlanih belih klupa - pergola, istovetnih onima postavljenim u Katedralnom parku u Temišvaru. Nema ni njih, drvenih, prefarbanih u belo postavljenih 80-tih godina. Sledeća generacija više neće znati značenje belih klupa iz pesama Vaska Pope, posvećenih Vrščanima kojima su bile deo odrastanja, prvih poljubaca, velikih, strastvenih ljubavi.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com