• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Ponekad je sam život inspirativniji od onog opisanog u romanima poznatih i priznatih pisaca. Bez preterivanja i nadograđenih emocija junak ove priče, Rajko Nikolić, podelio je sa nama svoj, nepredvidljiv, privlačan i sve u svemu lep.
            Sredinom maja 2024. godine, nakon 30 godina porovedenih na mestu čuvara zaštićenog područja Nacionalnog parka „Kopaonik“, naš junak odlazi u penziju. Epitet „zasluženu“ zavredeo je posvećenim radom, časno, i svako ko ga poznaje slaže se da mu pripada.

            Rođen je u Zelinji Gornjoj na Trebavi (Trebavac) u Bosni, u selu koje ni danas nema asfaltni put. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a nakon Vazduhoplovne (vojne) gimnazije u Mostaru, kao pitomac Vazduhoplovne vojne akademije u Zadru, pilotirao je mlaznim avionom. Dan nakon raskida Ugovora sa NP „Kopaonik“, i ispunjenja jednog od uslova za penziju, navršenih 65 godina života, 16. maja započinje treću karijeru posvećenu proučavanju gljiva, za koju se godinama unazad pripremao.
            Čudne su staze Gospodnje i čudan je životni put Rajka Nikolića, devetog sina i najmlađeg od desetoro dece u porodici Nikolić. Preletanje dva mlaznjaka u niskom letu u pravcu Travnik - Beograd, potom još dva, od kojih je jedan nosio broj 006, uspaničeno stado ovaca razbeženo po padinama na brdu Milarevac koje je čuvao, kod učenika trećeg razreda osnovne škole nije izazvao strah već probudio želju da njima upravlja. Po završetku četvrtog razreda, poslednjeg u selu, prepoznavši višestruke talente svog sina, roditelji ga šalju kod starijeg Steve, zaposlenog u Beočinskoj cementari. Tog dana, kada je iz rodne Zelinje Gornje krenuo ka Beočinu, prvi put je seo u automobil, autobus i voz, da bi desetak godinan kasnije pilotirao mlaznjakom na 12.000m. U školi je osim lepih uspomena „pokupio“ i naglasak i do danas ostao Vojvođanin. Tu je saznao za konkurs za prijem u Vazduhoplovnu gimnaziju „Mašral Tito“ u Mostaru, gde je konkurisao i bio primljen. Iz prve. Potom i n Vazduhoplovnu vojnu akademiju Zadar.
            - Prve, pripremne godine, učili smo teoriju, da bi druge posvetili praktičnom pilotiranju. Slučaj je hteo da kada sam išao na laširanje - prvi samostalni let, avion koji je meni bio raspoređen, prethodni pitomac je u izveštaju naveo da je avion kasnio u poluprevrtanju, pa sam trčao do drugog. I kako sam mu prilazio, tako sam zapazio da je obeležen brojem 006. Imao sam nesreću da sam se na trećoj godini, tokom jednog leta preforsirao i doživeo trajno oštećenje između 4 i 5 pršljena. Diskus hernija me je trajno udaljila od dečačkog sna da postanem pilot. U situaciji u kojoj sam se našao, vojska je bila u obavezi da mi omogući dalje školovanje u civilnom sektoru istog stepena. Tako sam diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde sam upoznao buduću suprugu Draganu. Zbog nje se nisam dokazao na polju politikologije, ali sam zbog nje došao na Kopaonik. Od svih poslova koje sam mogao tada da biram, izabrao sam posao čuvara zaštićenog područja NP „Kopaonik“, jer je davao obilje različitih mogućnosti uživanja dok se radi. I dan danas, kad god dođe teško, naiđe neki problem, sam sebe tešim:
- Čoveče, nemoj da se nerviraš. Drugi dolaze na Kopaonik i plaćaju da bi uživali, a tebi se plaća i uživaš“ - priča naš sagovornik, Rajko Nikolić.
            Minulih 30 godna Rajko je uz uživanje posvećeno radio na konstantnom unapređenju statusa NP. Zasluge za to ima i tadašnji direkor, koji je prihvatio Rajkov uslov - da mu se niko ne meša u posao, a ako nešto zgreši da momentalno dobije otkaz. Uslov niko nije prekršio, a naš Rajko, bio i ostao čuven po svojoj doslednosti i nepotkupljivosti, Kako prema sebi tako i drugima. I danas se prepričava anegdota o mesnom prekršiocu, koji je videvši Rajka bez pogovora na licu mesta platio kaznu, jer je čuo od kolega da ovaj ne prima mito i ne prašta onima koji zgreše.
            Ova pozicija ga je zbližila sa gljivama, a potom i sa gljivarima. Budući da je planina prebogata raznim vrstama gljiva, kao uostalom i drugim zaštićenim i retkim biljnim vrstama, Rajko Nikolić se posvetio ne samo njihovom čuvanju već i izučavanju. Osnivanjem Mkološko gljivarskog saveza Srbije, 2015. godine na Kopaoniku, odlučio je da iskoristi prisustvo i znanje vrhunskih poznavala ovih organizama, koje posebno ceni, ne bez razloga.
            - Gljive su jedini orgnizami, koji zahvaljujući svojim snažnim enzimima, imaju sposobnost da razlažu otrovne materije i tako zaštite čoveka od njega samoga. Na svaki problem koji čovek napravi u prirodi gljive spremno intervenišu, uključe se u proces razgradnje, pre svega prirodnih otrova, koje bez greške detektuju i uklanjaju, ali je primećena i njihova sposobnost da razlažu, potom uništavaju i veštačke. Sposobnost gljiva da intuitivno kada detektuje i prepoznaju problem, isti napadaju i uništavaju odredila je da razvijem poseban odnos prema njima, i rešenost da svoju treću karijeru posvetim ne ljudima, ne prirodi, već gljivama u prirodi i da pokušam da ih proučim i ostavim svoj trag u buđenju svesti i približavanju ljudi da se na civilizovaniji način ponašaju prema gljivama. Za to će mi biti potrebno 25-30 godina, dovoljno da postignem ono što sada želim - objasnio je gospodin Nikolić, koji se dugo vremena klonio gljiva, uveren da o njima ne zna dovoljno. Kada je 2015. formiran Mikološko-gljivarski savez Srbije (MGSS), u okviru kojeg je uspešno organizovana „škola za zvanje gljivar“, koju zbog obaveza nije mogao da pohađa, ispit je položio iz prve. Kada je učeći saznao stvari za koje do tada nije čuo, upregao se iz petnih žila i prijavio za polaganje za sledeći nivo - zvanje determinatora. Videvši građu, ćerka mu je sugerisala da odustane, da se ne bruka, a latinski nazivi gljiva, na jeziku koji do tada nije učio, pričinjavali ogroman problem, produžili su vreme pripreme za ispit na dve i po godine, ali nikako ga nisu odvratili od nauma da to savlada. Učinio je to iz prve. Kada je u Savezu doneta odluka da se počnu proučavati i tartufi, bio je jedan od prvih koji je savladao i program zaštite i kontrole njihove komercijalne eksploatacije. A kada mu je prijatelj poklonio labradorku Reu - obučenog tartufara, njegovoj sreći nije bilo kraja. Toliko su se zbližili da ona svoj rad na terenu prilagođava njemu, i jedini je pas u svetu koji ima firmu, broj telefona, email adresu i svoj proizvod - Reine rendane tartufe. Izlišna je napomena da je Rajko jedini ovlašćen za komunikaciju sa tržištem i medijima.
            Tako je Rajko Nikolić, za nepunih osam godina prešao ogroman put od osnovnih informacija do verifikovanog gljivara - determinatora i tartufara. Od studenta do ispitivača, člana komisije, ravnopravnog sa onima od kojih je „skupljao“ znanje „i dalje ih poštujući kao da ništa nisam napravio“.
            Do daljnjeg Rajko Nikolić ostaje dosledan svom zvanju čuvara staništa i kontolora primene pravila ponašanja u prirodi. Rigorozan, kao i do sada. Prema drugima, ali i prema sebi. I jedva čeka trenutak kada će sve svoje potencijale i dosadašnja znanja iz raznih oblasti, sublimirati na polju kojem je odlučio da se posveti u svom trećem dobu života: gljivama i odnosu čoveka prema njima.