Mon06242024

Poslednja izmena:11:07:14 PM

Back HRANA I PIĆE VINO Pitka priča o pivnicama Srpskog viteza vina

Pitka priča o pivnicama Srpskog viteza vina

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 4
  • Sledeća

            Nešto što se ne dešava često. Doček koji se pamti i daje na značaju pridošlici. Ovoga puta nama, učesnicima XVII Sajam meda i vina u Negotinu. Doček u Rajačkim pivnicima kao uvod u neiscrpunu, vek i po, po nekima i dva i po veka staru riznicu predajnih naracija Negotinske Krajine.

            - Svake godine ponavlja se ritual prvog dolaska u vinsko selo Rajac i okupljanje na centralnom vinskom trgu - Sabora Sv. Trojice i Zapisa - Saborištu, 14. februara na Svetog Trifuna. Tu su svi vinogradari i proizvođači vina da bi započeli novu sezonu.
            Sedamdesetih godina XIX veka, u Srbiju, odnosno Negotin, dolaze francuski vinari. Tražeći mesto gde mogu da sačuvaju svoj autohtoni klon, traže geografsku širinu podudarnu sa položajem njihovih vinograda, pošto ih je filoksera uništila. Našli su Negotin i Župu.
            Kako je stiglo grožđe u ovaj kraj? Imperator Probus je od 280 -282. godine na Fruškoj gori obnavljao vinogradarstvo ukidajući time zabranu proizvodnje vina u rimskim provincijama izvan Apeninskog poluostrva koju je 92. godine uveo car Domicijan. Sa Fuške gore ovaj neposluh stanovništva se vrlo brzo spustio do Smedereva i Dunavom do Negotina.
            U drugoj polovini XIX veka mešavinom francuskog i srpskog uticaja, u Neogtinu se stvara tako dobro vino koje „spasava čast“ Francuza koji su imali jake ugovore sa evropskim državama o isporuci a koje zbog filoksere u svojim vinogradima nisu mogli da ispune.
            Vina koja su proizvodili u Negorinu, tzv. belgijskom prugom (projekat Belgijskog industrijskog društva), koja je saobraćala od rudnika Vrška Čuka do Dunava, i kojom se primarno prevozio ugalj, u jednom trenutku krenulo je i vino, koje je iz Radujevačkog pristaništa produžavalo put brodom do Crnog mora, preko Sredozemnog do luka u Francuskoj.
            Jedan čabar vina (čabar = 50 litara) Negotinskog vina tada se plaćao ne u dolarima, ni u evrima, ni u šilinzima. Koštao je jedan zlatni napoleon, najvrednije platežno sredstvo toga vremena u Evropi (1 zlatni napoleon = 14 grama zlata). To je stvorilo bogataše u ovom kraju koje se preporodilo i, između ostalog investiralo u kamene kućice, odnosno vinske podrume.
            Zašto su ovde? Pored Timoka, podno brega je selo. Na vrhu brda su vinogradi, zasadi Tamjanike, Začinka, Bagrine, a između je pametno bilo napraviti vinsko selo, dovoljno daleko od donjeg, da se ne meša sa mirisima sela, da bi vino bilo tiho i mekano.
            Vinski podrumi (vinske kuće), ukopane između 80 cm do dva metra zovu se Pivnice ili pimnice i to zbunjuje jer podseća na vezu sa pivom, a ovde boravi samo vino. Objašnjenje dolazi od lokalnog, nazalog govora, u kojem se kaže „Pimni malo ovog vina, da ti zdravlje donese“, i zato se zovu Pimnice.
            Veliki značaj za ovaj kraj imala je dinastija Obrenović, pre svega knjaz Miloš, koji je svestan strateškog položaja grada preporodio Negotin, i ta uzlazna linija je trajala do izgradnje železnice koja je skrenula trgovačke puteve sa Dunava na Moravsko-vardarsku dolinu, nakon čega je Negotin prestao da bude orkužni administrativni centar. Posle Drugog svetskog rata, agrarnom politikom i zabranom proizvodnje vina u Negotinu je uništen vinski sektor, kao i u Župi, kao i na Fruškoj gori i u drugim vinskim rejonima, zarad velikih kombinata: „Krajina vina“ u Neogotinskoj Krajini, u Župi „Vino Župsko“, u Kruševcu „Rubin“; „Navip“ Oplenac…
            Poslednjih 20 godina, naslednici ovih kamenih vinskih podruma obnavljaju svoju dedovinu, uporedo obnavljajući vinski turizam, koji je bukvalno eksplodirao. Ovde se snimaju filmovi, mnogi svetski autori koriste ovaj ambijent, održavaju se festivali vina. Sve je više i stranaca. Ovaj lokalitet je najposećeniji i od diplomatskog kora iz Beograda. Malo, malo može da se sretne neki ambasador, zvaničnik koji dođe da ovde uživa. Domaćini iznose svoja grožđa i vina. Autentično grožđe ovog kraja je bela i crna Tamjanika, Začinak i Bagrina... Bela Tamjanika za razliku od drugih sorti grožđa ne raste u visinu. Ona je oko metar visoka ali je fantastična i ovde i u Župi, ali je i različita, kao i Prokupac, i Vranac iako se isto izgovaraju. A razlika je u mineralima kojima obiluje zemlja Krajine. Desno, na četiri kilometara je Timok, koji teče od izvora Svrljiškog Timoka do ušća Velikog Timoka u Dunav u dužiini od 203km, preko brda je Bugarska a iza pobrđe sa istoka dolazi sunce. To je tajna ovog kraja, zemljište puno minerala, mikro klima i dobri ljudi. I kada se sve to spoji sa mekim vetrovima koji ovde duvaju, dobija se Tamjanika koja se bere samo tri dana, da bi bila idealna.
            Nekada je bilo desetak pivnica u desetak sela i svaki je domaćin našao razlog da bude ne veliki proizvođač vina, već da ugosti dobrom hranom, svojim vinom i pričom iz bogatog nasleđa vlaško-srpske kulture. Danas su ostale Rajačke, Rogljevačke, Smedovačke, Štubičke, Bratujevačke, Rečke pivnice. Pivnice u selu Tamnič su nekada bile najveće, a danas ih nema. Neke se obnavljaju, neke čekaju kupce.
            Ovu priču, izenađenje priredio nam je Milorad Miša Ćirić, generalni menadžer Diaspora Group u ulozi promotera vina Negotinske Krajine, izvorno Župski vitez vina. Ali samo po vokaciji jer se rado potpisuje kao Vitez vina Srbije i vinskog turizma.

Više fotografija na: https://www.facebook.com/topserbia

 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com