• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Prirodna, neposredna, posebna. Sa izvrsnošću kao primarnom crtom karaktera, koja je trasirala njen put započet u selu Bukovče kod Negotina. Snežana Butarević, voljena, pažena ali ne i previše mažena, brzo je odrastala, bruseći način mišljanja, ovladavajući novim veštinama, gradeći život i nalazeći u njemu sebi blizak smisao u ispunjenju sopstvenog ja.

            Po vokaciji diplomirani ekonomista (Ekonomski fakultet, Niš), dve godine radila u Opštini Negotin, Odeljenju za budžet i Poreskoj upravi. Daleko širih interesovanja, od detinjstva je sanjala da obuče uniformu, zbog čega je na završnoj godini studija odlučila da dobrovoljno služi vojsku. U toj odluci nije je sprečila ni porodica, a ni intervencija njenog oca, koji je nakon njene prijave u Vojnom odseku u Negotinu, mimo njenog znanja, nadležne izvestio o njenom odustajanju. Pošto nije bilo odgovora, ni pozitivnog a ni negativnog, uporna kao u svemu što je u životu radila, razrešila je nesporazum i već u decembarskoj klasi našla se u Vojnoj bolnici u Valjevu sa 14 devojaka iz cele Srbije, kao jedina iz istočnog dela.
            - Nijedan zadatak koji je vojska postavila pred nas nije mi teško pao, jer sam od kuće navikla na rano ustajanje, disciplinu, nameštanje kreveta, da bude sve pod konac - ističe Snežana Butarević, priznajući da jedino nije bilo laka ratna oprema teška 45 kg, koju je, kao i ostale devojke, nosila na leđima, plus vojničke čizme, puška, i dr., pešačeći 2-3 sata po kiši, snegu, blatu. A kada su mislile da neće moći da izdrže napore, poput musketara, bodrile su jedna drugu parolom „Sve za jednu, jedna za sve” učeći se zajedničkom dolasku do cilja pod uslovom da ako jedna pogreši, a druge joj ne pomognu, sve ispaštaju. Za nju je to bila lepo iskustvo.
            Po završetku obuke, vojničko iskustvo nije valorizovala, mada je, druželjubiva, pozitivna, imala ponudu da ostane pri vojsci, kako u valjevskoj kasarni, tako i u kruševačkoj, gde je služila u prekomandi. Zaposlena u Opštini Negotin upoznala je mnoge ljude među kojima i ruske kozake, koji su joj, kao gosti na opštinskoj slavi, oduševljeni što su sreli „koleginicu“ darovali oficijelnu kozačku uniformu i promovisali u čin počasnog kapetana Kozačkog odreda.
            Zanimanje koje je prati od detinjstva je poljoprivreda. Odrasla u porodici koja se bavi poljoprivredom i koja ju je iškolovala, ovladala je svim poslovima, od vožnje traktora do onih muških, najtežih.
            - Imamo dosta zemlje koju obrađujemo, od ratarskih i povrtarskih kultura do voća, i sve nam to omogućava zdravu ishranu koja je jedna od mojih preokupacija. U našoj bašti gajimo svakojake biljke i sve što zasadimo rađa. Kroz život su me pratile i sustizale razne situacije. Ni od jedne nisam izmakla i od svake sam nešto naučila. Pre 15 godina uselilo se u dimnjak naše kuće roj pčela i jedan starina od 90 leta, vlasnik 500 košnica, iz sela me je podučio kako da se brinem o njima, pripremim rojeve. Isprva sam radila kod njega, učeći i pripremajući se za samostalan rad. Kada sam savladala posao, koji uopšte nije jednostavan, počela sam samostalnu proizvodnju za naše domaćinstvo. Sve što pretekne, a uvek se desi neki višak, poklonim, jer učiniti, darivati nekog je Božje delo. Volim posao oko pčela jer zahteva usredsređenost i smirenost. Još mi je draže što pčele nisam nasledila niti kupila, same su došle u moj život, a ja sam ih samo pripitomila. Danas uživam u mojoj bašti, koju su oplemenile svojim prisustvom i zujanjem, mednim mirisom. Radeći nad košnicama udišem taj miris, inhaliram se sprovodeći api terapiju na otvorenom, blagotvornu za respiratorne puteve - objašnjava naša sagovornica, koja je još dok je pohađala mesnu osnovnu školu imala i druge životinje: preko 100 zečeva i golubova, krave i koze, a društvo joj i danas prave dva vremešna papagaja. Sve je to bio osnov plana da jednog dana postane veterinar. Ta ideja je takođe naišla na otpor ukućana sa obrazloženjem da u tom pozivu nema budućnosti jer je u ovom delu Srbije primetno sve manje životinja i ljudi koji ih gaje. Što je istina, ali koja nije sprečila da se i danas, kao tridesetogodišnjakinja, svim srcem trudi oko ovih dragih bića pružajući im negu i svoju ljubav, čineći ih srećnim. Tu svoju ljubav posebno iskazuje prema Megi, najlepšem Čau čau u Srbiji, koja je sa šest meseci osvojila prvu nagradu za najlepšeg najmlađeg psa, a sa 10 godina, prvu nagradu za najlepšeg najstarijeg psa.
            Snežana je sa osam godina postala članica Folklornog ansambla „Mladost“ Bukovče, potom u FA „Stavan Mokranjac“ u Negotinu, Zaječaru, Nišu. Danas je u Beogradu u ulozi igrača, koreografa veterana i najmlađih, o čemu kaže:
            - Folklor mi je pružio dosta putovanja, lepih druženja, smislenu dinamiku, iznad svega ljubav prema narodnoj nošnji i običajima. Moja baka mi je prenela i znanje i ljubav sakupljajući i čuvavajući bogatu kolekciju retkih, vrednih komada narodne vlaške nošnje, stare i preko 150 godina.
            Zahvaljujući folkloru bila je učesnica, maneken kultnih emisija o lepim Vlajnama i običajima Vlaha. Godine 2019. bila je pobednica manifestacije izbora za Miss najlepše Vlajne u narodnoj nošnji, održanoj kod Zaječara.
            Snežana Butarević danas radi u Beogradu i živi na relaciji Bukovče - Beograd. Ne nosi uniformu i ne leči životnje, već radi u jednoj nemačkoj kompaniji:
            - Vrlo rano sam spoznala da celog života moram da usvajam nešto novo. Tako sam, promišljajući o sigurnom adekvatno plaćenom poslu, uporno i samostalno, dve godine danonoćno učila nemački jezik. Niti rođena, niti živela u Nemačkoj, naučila sam ga kao maternji i kroz praksu turističkog vodiča u Gornjem Milanovcu, Golupcu, potom i u Beogradu, „provukla“ kroz praksu, komunicirajući sa turistima sa nemačkog govornog područja, usput naučila dosta iz istorije. Volim posao koji danas radim vrlo odgovorno i moji šefovi to znaju da cene, pa se i moja karijera kreće uzlaznom linijom.
            Svakolika nepovezana znanja i umeća povezala je Snežana svojim radom, interesovanjem i radoznalošću. Pritom, nije trpela ni ljubav, jer je danas zaljubljena mlada žena velikih planova vezanih i za porodicu i za profesiju. Potajno se nada da će to ostvariti živeći negde pored mora. U tome je može omesti vezanost za oca, baku, porodičnu kućuu.
            - Život je nepredvidljiv - kaže lepa Vlajna.
            Možda se namesti samo od sebe, kao i sve do sada u njenom životu. Smatra da može da pomiri više svojih ljubavi i živi na više mesta, i sa blagoslovom namenjenim samo odabranim.