Bogatstvo jedne zajednice srazmerno je očuvanju njenog jezika i njene kulture; poštovanju predaka i budućih generacija; ponosu svakog člana zbog pripadnosti toj zajednici. Važan deo kulture Vlaha predstavljaju običaji, koji se prenose pričom i ritualima unutar obreda, sa u dalekoj prošlosti utemeljenim značenjem. Jedinstvenog jezika i kulture na prostoru od Morave do Timoka i Dunava i granice sa Bugarskom i Rumunijom živi nešto preko 21.000 Vlaha za koje se najčešće vezuje tema magije, uglavnom pogrešno interpretirane. Mnogo upečatljivije za ovu etničku zajednicu je njen folklor,

            Folklor Vlaha razlikuje se po nošnji, običajima... Svako mesto naseljeno Vlasima ima svoje folklorno i pevačko društvo, a tradicija opstaje i zahvaljujući jednoj lepoj manifestaciji - „Susretima sela”, jedan od najznajnijih događaja autentične narodne baštine, pesme, igre, običaja i izvornog stvaralaštva. Ponosni na svoju kulturu predstavljaju je i kroz događaje: „Homoljski motiva” u Kučevu, „Vrela Mlave” u Žagubici, „ Dani Gergine”u Negotin, Festival izvorne vlaške pesme u Boru...Za opstanak kulturnog obrasca Vlaha najzaslužnije su porodice zasnovane na tradicionalnim principima, koje još uvek neguju običaje u njihovom najizvornijem obliku.
            Živka - žena ymaj
            Živka Butarević iz sela Bukovče, sedam kilometara od Negotina, ponosna Vlajna, majka, baka, poljoprivrednica, domaćica, žena brojnih vrlina i praktičnih znanja, uprkos nemalim iskušenjima koja su obeležila njen život, i danas obrađuje baštu, vozi traktor, seje žito i predaje ga, kao i suncokret obližnjoj farmi, vodi domaćinstvo...
            Rodila je dvoje dece, brigu brinula o dve unuke, rano ostala bez majke, te godine troje bliskih je izgubila. Ostala bez muža i bez unuke. Ostala joj druga, bliznakinja, najveća radost njenog života.
            - Ceo svoj život mogla bi svesti na ogromnu radost i veliku žalost. Bilo dobro ili zlo mnogo se radilo ali i imalo. Povrće sam prodavala po pijacama u Zaječaru, Boru, Boljevcu, Svrljigu, Knjaževcu... Bostan se najbolje prodavao u Nišu i Čačku, sa njim sam othranila i iškolovala decu. Ćerka je završila Poljoprivrednu školu u Bukovu, diplomu trgovačke škole stekla je u Kladovu, udala se i sa mužem otišla u inostranstvo. Sin nije voleo da uči, ali je sve znao oko struje, vode, popravki mašina..., šta i danas radi, pomažući mi u poljoprivrednim radovima - priča gospođa Butarević. Ali se i tu mnogo toga promenilo. I danas se sadi šta god se može, ali samo hibridno, jer više zemlja neće da rađa iz domaćeg semena, osim belog luka, koji raste i rađa kao nekad. Ali, nije kriva samo zemlja. Nekada se paradajz čekao u avgustu, a sada je na stolu pre Petrovdana; krastavac se jeo za Petrovdan, danas ga očekujemo na trpezi već za Đurđevdan.
            Izrazito jak instinkt čuvanja i negovanja običaja kod Vlaha je u korenu njihovog bića, ali samo onih koji su ostali na ovim terenima. Kod onih koji su se „razbežali“ po svetu, uglavnom se svodi na poseti po nekoj od lokalnih manifestacija. Šteta, jer je velika ceremonija pratila svaki događaj, lep poput svadbe i tužan poput sahrane.
            Verovanja i sujeverja, ubeđenja i uverenja starih Vlaha
            Upravo su svadbe i sahrane, rađanja i druženja događaji u kojima su utisnuti prošlost, verovanja i sujeverja, ubeđenja i uverenja starih Vlaha, koji ih određuju.  Prema kazivanju gospođe Živke, svadbena veselja traju po tri, a vlaška nedelju dana, od četvrtka, kada dolaze komšije da pomognu oko klanja svinja, bikova, prikupljanja stolova i stolica, koji su se stavljali ispod barake (mesnog šatora), koju je praznu, obezbeđivalo selo, sve ostalo su morali domaćini. Na svakom stolu je bilo napisano šta je od koga uzeto, da se zna kome da se vrati. Čak 500 „panica“ - zemljanih posuda za supu, sarmu... kružilo je selom od svadbe do svadbe. U subotu je dolazi muzika i svira do tri ujutro. U nedelju se ide po kuma, mladu, u crkvu, potom se, u dovorištu kuće pod barakom, priprema zajednički ručak. U ponedeljak se ručak služen kod mlade, u utorak ponovo kod mladoženje, kada se polako zvanice razilaze. I još dva dana je potrebno da se sve dovede na staro. Znalo se šta mlada oblači u subotu, nedelju, a šta u ponedeljak, za razliku od danas kada je sve pojednostavljeno i kada se i Vlasi priklanjaju novim načinima slavlja. Svadbe su bile od novembra do marta, ne samo zbog odsustva poljskih radova, pre zbog čuvanja mesa, jer nije bilo frižidera. Svadba gospođa Živke je bila na Sv. Nikolu (19. decembar), a meso je čuvano u podrumu kuće.
            Jedan od narodnih običaja vlaške kulture i tradicije je „pomana“, stari paganski ritual posvećen preminulima i predstavlja važan vid poštovanja predaka. Običaj je da se za sahranu pravi poseban - uvijen hleb, na koji se stavlja jabuka, sir, kola sa presom, čokoladne napolitanke, bez broja. To se ponavlja: prve subote, na 40 dana kada dolaze pozvani i od domaćina dobijaju po dva - tri hleba da nose kući; na pola godine, a na godinu dana se daje krevet, odelo i sto onome ko je umro. Pomane se daju i na tri, pet, sedam i devet godina. Na pobusani ponedeljak, prvi posle Vaskrsa, običaj je da se „pobusaju“ grobovi umrlih srodnika busenjem zelene trave. U nekim krajevima, tog dana se izlazi na groblje, pale sveće, odnosi cveće..., ali u selu Bukovče, igra se kolo, i pokojnik se na kratko „vraća“ kako  bi bio  sa bližnjima. U sred kola naređaju se platna, ogledalo,  bombonjera, kolač, čokolade i drugi slatkiši, buket cveća...
            Izgubio se običaj Uskršnje igranke, gde su se delile korpe sa bombonjerama, svećom, cvećem..., namenjenim umrlom.
            Ljubav prema nošnji živi
            Običaja mnoštvo ali svima zajednička bila je nošnja.
            - Ljubav prema nošnji živi u meni oduvek, ali sa nabavkom novih delova ženske vlaške nošnje, počela sam kada je moja unuka zaigrala u folkloru i nisam htela da pozajmljujem već da ima svoju. Većinu onoga što danas imamo nasledila sam od ženskih predaka sedam generacija unazad. Ono što je nedostajalo, pregače, suknje plaćala sam i po 500 evra, a kracan tkan na razboju, čak 1.000 maraka. Zbog manjka interesovanja, čupik se danas na pijaci može kupiti za svega 500 din - objašnjava gospođa Živka.
            Osnovni delovi vlaške nošnje su vezena košulja (gornji deo - čupag i donji - polje). Prema posebnom pravilu slagane su boje koje odgovaraju bojama veza na svečanoj suknji (krăcan, na vlaškom). Majstori su posebnim postupkom pravili falte na skunjama - uže ili šire. Na sve to oblači se jelek, mali bez rukava i veliki sa rukavima, i iz Turske nabavljanom srmom vezen. Na glavu se stavlja zelena čipkana marama i ćimbir - svilena marama, koje se vezuju pozadi, stežu šnalicama, i udene se cvet sa leve strane, ako je žena udata, i sa desne, ako je devojka. Na nogama su opanke i vunene ručno štrikane čarape, sa rupicama. Muške su braon boje, ženske bele i ako je nošnja crvena stavlja se crvena mašna, ako je plava - plava i bela traka.
            Nošnje je gospođa Živka vezla noću, čekajući muža da se vrati iz fabrike, čak do tri sata po ponoći, a ujutru redovno ustajala da nahrani stoku, počisti dvorište, jer seosko domaćinstvo ne može da čeka.
            Bogatstvo vlaške nošnje nije samo u njenoj raskoši, već i različitosti od sela do sela. Posebno za Vlahe u Negotinskoj krajini i priobalju Dunava, karakterističan je „štampujit,, tehnika dekorativnog veza (omčastog boda na plišu) najčešće floralnog dezena, kojim se ukrašava svečana ženska nošnja. a koji je 2023. uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa u Srbiji. Ovom tehnikom dekorišu se zadnje pregače (opreg), prednje kecelje (pristalka), svečane suknje (kracan) i obodi, kao i prednja vertikala na manje svečanim tkanim suknjama (fistan).
            U kući Živke Butarević jedna čitava soba određena je za nošnje. Bavila se mišlju da ih ustupi muzeju, ali za to treba platiti, ovako, uz vezene peškire i stolnjake, najsigurnija je kada ih sama upakuje u ponjave, da na njih ne pada prašina, i zaštiti od moljcaca.
            U lepo uređenoj, porodičnoj kući Živka Butarević danas živi sa sinom, čekajući na posete unuke koja živi i radi u Beogradu. Godine nikada nije brojala, uvek je išla napred i radila koliko god je mogla. Još uvek ne može da gleda nepočišćeno dvorište, neokopanu baštu... Voli da posmatra kako biljke koje je sama posadila rastu, da se nađe među svetom... I sve to još uvek postiže zato što, kako sama kaže „ima oči samo za lepo i dušu samo za čisto“.