• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

            Prve divane o lozi i vinu, Petar Samardžija zapisao je u 14. broju Dnevnikovog dodatka “Nedeljni ručak”, 2007., na predlog Rože Luko Stošić i Marine Jablanov Stojanović, urednica, na osnovu ispravne proceni da nedeljni ruškovi - male svečanosti od posebnog značaja za Vojvođane, oplemene vinom. Angažman ovog vrsnog enofila, dipl. agronoma na mestu kolumniste, koji je u svetu novinarstva proveo duže od pola veka, kao još jedan ispravan potez “Dnevnikovih” dama. Godine 1998. Petar Samardžija je pokrenuo “Svet pića”, prvu jugoslovensku reviju o kulturi pića, koja izlazi do 2011., ali “zahvaljujući profesiji i enofilskoj radoznalosti, još uvek tabana evropskim vinogorjima”.

            Bez sumnje, već je mesto rođenja - Pariz, odrastanja - Dalmacija, mladost provedena sa pogledom na fruškogorje, u gradu kojem je SAD (sadnica) deo imena, predodredio životni put Petra Samardžije i njegovu vinsku sudbinu.
            “Ovoga mi vina” (Prometej, Novi Sad, 2024) sa preko 70 priča u intervalu zapisivanih od 2017 - 2024., govori o božanskoj prirodi vina, polazeći prvenstveno od Fruške gore, obuhvatajući ceo svet. Piše o onome što zna i voli, razumljivo i slojevito, čitljivo i za laike i za poznavaoce. Prvi će mnogo toga naučiti, ovi drugi proveriti i dopuniti svoje znanje. Sa ličnim potpisom kao potvrdom da se svemu izrečenom može verovati.
            Govori poput Plinija (I vek):  pričaću vam o lozi sa ozbiljnošću koja pristaje Rimljanima kada govore o nauci i umetnosti. Neću govoriti o njoj kao lekar, nego kao sudija koji je dužan da se izjasni o fizičkom i moralnom zdravlju čovečanstva”.
            - Priče o vinu napisane su pitkim jezikom, poput laganog vina, lakim i lepršavim, pristup mu je ljudski, sklon navođenju nekih lokalnih šala, osobenosti, kurioziteta, poput opaske - “Nepce je centar sveta”. kaže Dragan Prole, filozof, u predgovoru ove knjige.          Pisac “Ovoga mi vina” ne mašta, već maštu pretvara u stvarnost i objašnjava da bez negovanja vinskog patriotizma nema razvoja vinarstva ni u jednoj zemlji.
            Loza traži poštovanje, jer je rođena mnogo pre homo sapiensa, kao divlja, malog roda, do plemenite, nastale krajem V veka p.n.e. Priča o vinu je priča o čoveku. O piću prema kojem ni Isus nije bio ravnodušan. Voleo ga je, čak je na svadbi u Kani učinio svoje prvo čudo, kada ga je ponestalo, nadomestio je novim.
            “Vino daje snagu telu, toplinu srcu, a životnost duhu”. Gospodin Samardžija uvek tipuje na vina od domaćih sorti grožđa, jer “u Rimu pij rimsko, u Sremu sremsko. Grašac (Italijanski rizling) je lična karta Fruške gore. Do njega su Sila, mirisna Neoplanta, Probus…, brojne novostvorene sorte na Institutu u Sremskim Karlovcima u koje su svoju stručnost, trud, veliki deo života uložili Dragoslav Milisavljević, dr Vladimir Kovač, dr Nadežda Ružić, dr Petar Cindrić, dr Sima Lazić i dr.
            Za gospodina Samardžiju, zaljubljenika u fruškogorje, bez dvojbe bi rekli, da je to zbog vina, napred nabrojanog, ali i Pino Noir-a, Chardonnay-a, o vinima sa specifičnim karakteristikama teroara, zasnovanih na tradiciji, u skladu sa savremenim zahtevima kvalitetne proizvodnje.
            Govori: - Sve do nedavno, pilo se godišnje milion litara masovnih, jeftinih, jednostavnih vina. Najtraženiji u Beogradu bili su Banatski rizling Vršačkih vinograda i Karlovački rizling Podruma “Fruškogorac” u Petrovaradinu. Bilo je to današnjim očima gledano, naš varvarski način uživanja u vinu, koji je na žalost dugo trajao... Za razliku od ranije, danas se vinu poklanja pažnja koju najstarije čovekovo piće zaslužuje.
            O Igoru Mandiću, saborcu u shvaranju, pisanju, piću, pominje sa pijetotom nekoliko puta; o Tanji Đuričić, enologu vinarije “Erdevik”, kreatoru najtrofejnijih vina na svetskim vinskim festivalima - stručnjaku kojem se veruje; o vinogradima vinarije “Bajilo”, najvećem oglednom dobru karlovačkog Instituta, i sa 14.000 čokota Sile - najvećem proizvođaču ove vinske etikete na svetu; o Sremskoj Kamenici nekada ozbiljnom vinogradarskom kraju, danas sa jednom vinarijom “Šukac”; o Vinskoj republici “InterFestu”.
Piše o vernicima Portugizera i Mačkovim danima mladog vina u Irigu, sa namerom da se Fruška upiše na listu svetskih metropola mladog vina; piše o petrovaradinskoj trti, jednom čokotu Žametovke, u dvorištu porodične kuće Petra Mudrog zasađenog 2014., potomku najstarijeg čokota na svetu, koji i posle 400 godina rađa na mariborskom Lentu.
            Konstatuje da je sve više vinopija sa negovanim nepcetom. Gde se loza sadi ima nade. Podseća da su sremska vina još u XVI veku imala svoje mesto na evropskom, naročito češkom i poljskom tržištu, i ne samo da su se nalazila na njihovim trpezama, nego je bilo i statusni simbol.
            Za njega je “Srem jedan od najlepših vinogradarskih krajeva u zemlji. Na njegovim bregovima živi vredni, vedri i vaspitani živalj, nazvan Fruškogorci ili “planinci”, koji pored… svih peripetija, ostade na tom terenu više od 1.700 godina privijen uz vinovu lozu, kojoj je davao ljubav i znoj, od koje je  dobijao veselje, nadahnuće i deo svoje neobuzdane individualnosti” i poručuje: - Fruška gora leži na zlatnim polugama - loznim i voćnim i ako bi prihvatili tvrdnju da Srema ima samo tamo gde su čokoti i vinogradi, onda bi se morali složiti s tim, da njega više skoro da i nema. Na više od 50.000 ha Bogom danih za vinovu lozu…, danas je pod lozom manje od 1.000 hektara. Umesto da se na toj velikoj površini stiče bogatstvo ono je prepušteno siromaštvu, koje se na njemu postiže setvom ratarskog bilja. A Pokrajina žedna. Neda se svojim vinima da ostare, pa nema vinskih staraca….”
            Zvuči sumorno, ali pisano nadahnuto, na momente duhovito, i sa verom da “gde god se loza sadi ima nade”.
            A mi, čitaoci, pozdravljamo ovaj izdavački poduhvat sa niskom kvalitetnih štiva, koja zahtevaju više ponovljenih čitanja. Očekujemo i nova.