• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

            Nenad Vilotić iz Gunjaca, opština Osečina, 70 leta star, celog života radi i živi od svog rada. Rano je ostao bez roditelja, mlad se oženio i sa ženom Vukosavom, izrodio, odgajio i za život pripremio tri ćerke. Od njih imaju četiri unučadi i petoro praunučadi. Ćerke imaju svoje porodice, kuće, dolaze, posećuju ih, pomažu, ali kao i nekada, Nenad i Vukosava sve uglavnom rade sami, još uvek dosta, oslanjajući se na sopstvene snage.

            Nenad Vilotić sebe naziva šljivarom, proizvođačem “plavog zlata” Srbije, jer je iz takvog kraja, čuvenog po šljivi, posebno po sušenoj, ali ih on ne suši, već njegov zet. U svom šljiviku ima preko 200 stabala šljive Stenlej,krupnih, tamnoplavih, slatkih plodova. Ima i Čačanske rodne, šljivesitnog do srednje krupnog, jajolikog oblika ploda i kraljice šljivika - POŽEGAČE, stare domaće sorte, sa malom košticom bogatog tela i dosta šećera, bez koje, po njegovim rečima, a i bogatom iskustvu, nema dobre šljivovice. Ali, ona se u poslednje vreme muči, teško iznese plod, zbog osetljivosti na virus šarke šljive. Ako i rodi plod spadne pre nego što sazri, pa se domaćin, silom prilika, u proizvodnji rakija oslonja na Stenlej i Čačnsku rodnu, koje su tolerantne na ovu bolest.
            Nenad Vilotić iz Gunjaca, prema Ljuboviji i podno Rožanja, najvišeg vrha Sokolske planine (973mnv), bavi se šljivom, stočarstvom i pčelarstvom. Ima priličan broj umatičenih grla (ovaca) i 100 košnica, jer bez pčela nema oprašivanja voća. Međutim, ove godine ni one nisu pomogle, jer je plod izmrzao pre nego što se formirao, a onaj koji je formiran spao je pre nego što je sazreo. Šteta je bila 100%, a domaćin se nada da se ovakva godina neće ponoviti.          - Ni jedna šljiva, ni trešnja je nije preživela. Ovako nešto ne pamtim ni kada sam bio dete. Uvek je preteklo bar nešto. Ove godine je u proseku u našoj opštini izmrzlo negde manje, negde više, oko 80-90% voća, a kod nas nije preživelo ništa. Zato moramo da imamo svega: i šljivu, sejem kukuruz, pšenicu, jagodasto voće (kupina, malina…), i košnice… I sve to moja Vukosava i ja radimo. Pa, dokle možemo - kaže Nenad Vilotić, seljak i gospodin, ljudina, koja se ne žali već se trudi da razume i klimu i vreme, vredan bez pritužbi, žaljenja za onim što nije i nema. Svestan da ima mnogo toga:
            - U našem kraju nema fabrika, nikakvih zagađivača, pa su voda i vazduh izuzetno čisti, zdravi. Takvo je i sve ono što gajimo. Dolaze ljudi iz Beograda i drugih većih mesta. Upoznali me na Sajmu šljiva, gde sam sa svim svojim proizvodima prisutan od prvog dana, punih dvadeset godina. Svidelo im se, pa dođu u Osečinu, u vreme manifestacije po rakiju, med… Dolaze i kod mene kući, mimo sajma, da dopune zalihe. Zato je ovaj Sajam šljiva dobar, i svaka čast organizatorima na mogućnosti da se predstavimo, da iznesemo ono što proizvedemo, upoznamo ljude - potencijalne kupce. Jer mi živimo od onoga što proizvedemo i prodamo - objašnjava naš sagovornik, koji punog srca priznaje da mu drago što ova lepa slika prepuna “plavog zlata Srbije” a iz Osečine, odlazi u svet, kako zbog seljaka, proizvođača, zbog Osečine, Srbije, zbog šljive koja je samo dobro donela.
            Gospodin Vilotić kaže da je Srbija bogata šljivom, kvalitetom, ipak ne ovakvom, kakva je u njegovom kraju. Od nje proizvodi slatko, pravi staru dobru srpsku šljivovicu, prodaje je u sirovom stanju; ima nešto i dunjevače, bagremovog i livadskog meda, 100% čistog, jer pčele ne seli, i propolisa. Ovaj poljoprivrednik dodaje:
            - Našoj opštini svaka čast. Pomaže, asfaltirali su preko 50km lokalnih puteva sve u ovoj godini. Asfalt je došao u svako selo. Sredstava za to je donela i šljiva, ali ova mala opština, sa oko 10.000 stanovnika i sa malim budžetom, izvukla je sredstva, ne znam od koga, tek dobilili smo puteve i neke druge stvari.  Svake godine iz Osečine se izveze 60% ukupne proizvodnje suve šljive. Razvijen centar šljivarstva je i Blace, ali nije to isto. Podgorina osim čistog, nezagađenog terena ima i tradiciju. Teodor Tešman Soldatović, trgovac iz sela Bastav, opština Osečina, izvozio je suvu šljivu terajući konje u Austro-Ugarsku još u prvoj polovini XIX veka. Danas je za njim ostao Tešmanov konak, turistička atrakcija, koja govori o tradiciji graditeljstva, običaja, života iz vremena od pre dva veka. Kao zavet, ovaj preduzimljiv čovek ostavio je žiteljima ovog kraja da nastave da gaje šljivu, da je suše, i izvoze a mi, njegovi naslednici, nikada nećemo dozvoliti da se to prekine, skrajne, zaboravi, a ovu manifestaciju, koja slavi naše “plavo zlato” podržimo, da svake godine bude još bolja.