• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

            Jedna divna priča nastala je u Sićevu, selu na 18km od Niša, a ispričala ju je Ljiljana Vojinović. Ona je kompleksna, traži vreme, ali i pažnju jer govori od staroj zadruzi, vinariji, galeriji, radionici/ateljeu, produkciji i još o mnogo čemu. Najviše o čuvarima tradicije koji žive istu.

            Priča počinje kupovinom objekta sićevačke vinogradarske zadruge osnovane 1905., koja je krajem prošlog veka devastirana, a “spašena” voljom, znanjem vrednih ljudi koji su nastavili proizvodnju vina pod brendom “Lindžer”- Sićevo. Ljiljana Vojinović je sa suprugom Miomirom, krajem 90-tih godina XX veka kupila ovaj monumentalan objekat, arhitektonski izuzetan za jedno selo sa manje od 700 stanovnika. Ona, po struci inženjer, suprug dipl ekonomista, sin Vlada stručnjak za prehrambeno inženjerstvo u potpunosti je uključen u porodični biznis - proizvodnju vina. Ćerka i petoro unučadi dolaze, pomognu “radi reda”.
            Vinska tradicija ove porodice seže od dedova…, danas se bavi proizvodnjom belih, roze i crvenih vina sa sopstvenih plantaža, na radost domaćina ali i gostiju ovog mesta. Osim za proizvodnju vina ovo domaćinstvo je registrovano za preradu voća, grožđa, a od pre četiri godine i za proizvodnju, sušenje, skladištenje i čokoladiranje šljiva (stenlejki).
             Galerija - Kroz Ljiljine ruke, još jedna velika ljubav gospođe Ljiljane, je svojevrsni omaž velikoj srpskoj slikarki, Nadeždi Petrović, sa brojnim i raznovrsnim eksponatima, koji se samo uvećavaju, nikada smanjuju, shodno zaostalim nalazima iz vremena prošlog. Tu se čuvaju lični predmeti slikarke, reprodukcije njenih slika, rekonstrukcije haljina i torbica čijoj izradi je prethodila ozbiljna studija (čak i pomoć AI).
            I pitanje: - Otkud Nadežda Petrović u Sićevu? Verodostojnih podataka nema. Priča se da je u Sićevo došla da poseti drugaricu, učiteljicu, ali se pouzdano zna da je 1905. otvorila prvu u zemlji i na Balkanu Likovnu koloniju, mesto okupljanja njenih prijatelja, slikara iz cele Evrope. Legenda kaže da se u Sićevu slikarka i zaljubila u mesnog učitelja, ali se pouzdano zna da je ime ovog sela, zahvaljujući Koloniji, postalo poznato širom sveta. Kolonija je zatvorena ali je otvorena u kući porodice Vojinović gde dolaze gosti, turisti, u ne malom broju. Svi oduševljeni, neko iznenađen, neko obavešten u želji da sazna više.
            Ljiljana Vojinović je pravi čuvar tradicije ovog kraja. U svojoj kreativnoj radionici veze jeleke, narodnu nošnju ovog područja (po narudžbini). U radionicu dolaze saradnici, ljubitelji slikarstva. Dolaze i deca, crtaju, šiju, osmišljavaju. Kako bi iskoristila što više bogatstvo ovog kraja Ljiljana se oprobala i vrhunski savladala pravljenje džemova, sirupa, marmalade, sve to od grožđa. Savladala je i stari recept za voćnu poslasticu - recelj, od raznih voćki ili bundeve u slatkom vinu ili grožđanom soku.      
            Sićevo je poznato po kulturi. U selu su dva stara, arhitektonski vredna objekta, koja traže obnovu; dve pećine sa nalazima iz praistorije; manastire; hidroelektrana iz 1908. po nacrtima Nikole Tesle, koji je poput Nadežde Petrović, počasni građanin Sićeva.
            - Veliki broj Sićevčana je završilo fakultete i nije se vratilo. Trenutak je da se nešto učini, da se osposobe objekti, javni i privatni, da se okupljamo, kao nekada, da imamo predstave, književne i druge susrete umetnika. Danas se sve svelo na kotliće po ulicama, a meni se to ne sviđa jer nekada je bilo porodično okupljanje u kućama za stolom, a ovo se sve dešava u tranzitu. To nije tradicionlno, srpsko - smatra naša domaćica i dodaje: - Nemamo nameru da odustanemo, jer jedan posao radim a tri nova su mi u glavi. Radila sam u firmi na rukovodećem mestu, poljoprivredom se bavila kada sam imala vremena. Kada je firma propala otvorila sam krojačku radnju u strogom centru Niša i 15 godina pored rada od 08:00 -20:00, dolazila u Sićevo, pripremala za radnike obrok, radila, pomagala, imala dan duži od 24 sata. Sada radim, ali uživam u prirodi, vazduhu, pogledu. Sićevo je bilo gospodsko selo, bila je borba ko će više, bolje. Sićevčani nisu bili poznati kao druželjubivi, ali su gledali da podignu sebe, da idu put napretka.