• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

            Industrijalizacija i standardizacija, na kojima počiva proizvodnja poljoprivrednih proizvoda danas, siguran su put ka siromaštvu. Gubitak tradicionalnih poljoprivrednih proizvoda, lokalnih kapaciteta i identiteta dovodi do problema u kulturi hrane.
            Autohtone (stare) sorte biljnih kultura, koje pripadaju određenom geografskom području, prilagođene su specifičnim lokalnim uslovima klime i zemljišta tog područja, i osim veličine i oblika od drugih (hibridnih), razlikuju se izraženijom bojom, ukusom, mirisom.

            Futoški kupusje jedna od autohtonih srpskih kultura i prvi nacionalni proizvod sa zaštićenom geografskom oznakom porekla(od 2008), koji kao takav, mora da ispunjava određene uslove: da se gaji u ataru Futoga (delovima Begeča i Veternika), poštujući tradiciju i klimatske uslove koji mu daju jedinstvene karakteristike. Zahvaljujući prirodnim odnosima, aluvijalnom zemljištu i klimi uslovljenim blizinom Dunava i Fruške gore, stvoreni su idealni uslovi koji pogoduju gajenju ove kulture, uz nezaobilazno znanje sticano generacijama poljoprivrednika koji su prigrlili ovu kulturu čuvajući je do današnjih dana.
            Sve što ljudi mogu da jedu u svežem stanju priroda je stvorila za njih. Kao što je Futoški kupus vezan za Futog, tako su i druge autohtone vrste vezane za određeno podneblje i ne daje isti kvalitet u nekim drugim područjima. Za Miroljuba Jankovića, proizvođača futoškog kupusa, njegov odnos prema ovoj biljci nije samo egzistencionalni, već mnogo dublji i prelazi u duhovne sfere do spoznaje suštine kreacije evolucije:
            - Na osnovu 40-togodišnjeg ličnog iskustva bavljenja ovom kulturom, kao i iskustva starijih, došao sam do zaključka da je ova biljka oduvek ovde. Da, kada je priroda stvorila nas, stvorila je i sve druge uslove da imamo sve što nam treba. Po svoj prilici ime naselja - Futog, uticalo je na ime vrste, ali to je neka novija istorija, unazad dvesta godina. Ako krenemo dublje nailazimo na periode gde su putevi znanja zamračeni. U nastojanju da se ne remeti prisutna paradigma dolaska kupusa “nekada od negde”, postoje špekulacije koje niko nije potvrdio, ali ni opovrgao, da je istorija mesta i kupusa tekla paralelno.
            Naš sagovornik objašnjava da, posebno na Balkanu, postoje stare vrste kupusa, ali ne i slične. Prema njegovom saznanju u jednom ataru u Rumuniji, postoji autohtona sorta kod koje je sličnost sa futoškim izražena, što je zaključio samo preko jedne fotografije i u komunikaciji sa ljudima, ali nikada na osnovu egzaktnih podataka, do kojih nije uspeo ni da dođe. Na našem prostoru postoje autohtone sorte kupusa, ali se razlikuju od Futoškog i po strukturi, po boji i obliku, što ne osporava njihov kvalitet. Autohtone sorte, od kojih su mnoge izgubljene, mogu se naći u tragovima još u Hrvatskoj i BiH. U Srbiji - srpski crvenac, kasnije prekršten u Srpski melez, još se gaji u dolini Gruže i njenoj okolini, tek sumbolično.
            - Sve što ljudi mogu da jedu u svežem stanju priroda je stvorila za njih. Kao što je Futoški kupus vezan za Futog, tako su i druge autohtone vrste vezane za određeno podneblje i ne daje isti kvalitet u nekim drugim područjima. Povezanost ljudi i ove kulture je fascinantna. Onaj ko je navikao da konzumira Futoški, ne želi ni jedan drugi. Da je i u periodima pre nas bilo tako mogu se čuti priče da je Futog nastao kao kulturni centar i za posledicu privredne aktivnosti veliki broj ljudi nastanio je ovaj kraj, što je opet uslovili dalji razvoj mesta. Ovaj kraj je bio poznat po kudelji i kupusu (futoškom), zapisao je još u XVII veku Evlija Čelebija, osmanski putopisac. Ostao je i zapis da su Futožani plaćali porez “na odloženo”, koji su izmirivali po prodaji kupusa. Futoški kupusje poznat i po lekovitim svojstvima, koja su poprimila status legendi, gde je stanovništvo okolnih mesta, za razliku od Futožana, imalo problema sa određenim bolestima, puput zloglasne kuge u XVIII veku, i da su kupovali ogromne količine kupusa ne bi li našli (i nalazili su) spas od pošasti. Tada, ali i kasnije je potvrđeno da je vojska bila najveći kupac Futoškog kupusa.
            - Početkom novog milenijuma, Futoški kupusje bio izuzetno ugrožen, pre svega zbog pojave hibrida i dotadašnji proizvođači su počeli da odustaju od njega jer nisu mogli da se takmiče ni u prinosima, ni u lakoći proizvodnje sa hibridima, dok je tržište reagovalo na jeftiniji proizvod. U futoškom ataru je tada na svakoj parceli kupusa bilo dva, tri, najviše četiri reda futoškog, ostalo su sve bili hobridi i svega 2-3 porodice sa parcelama pod Futoškim kupusom. Jedna od njih bila je moja, i uprkos izazovima nisam odustajao, ne želeći da prihvatim činjenicu da su sva hibridna semena dolazila sa strane, da su ih dileri nudili, a ja postavio pitanje: Zašto bih to radio kada mogu sam da proizvedem seme? Dopao mi se taj “zatvoren krug” gde sve zavisi od mene, a ne da zavisim od nekog. Mojim saznanjem, razvojem, učestvovanjem u svim akcijama i promocijama Futoškog kupusa, došao sam do spoznaje koliko sam bio u pravu - kaže gospodin Janković i nastavlja:
            - Nasuprot očekivanju, nedostatak Futoškog kupusana njivama, bio je podsticaj za neke ljude da krenu u proces njegovog održavanja i nastankom Udruženja “Futoški kupus”2007., priče o geografskoj zaštiti, sertifikatu, posebno intenzivnom radu na promociji, doprineli su ne samo reputaciji, već i podizanju svesti ljudi o njegovom višeslojnom značaju.
            Miroljub Janković zaključuje:
            - Borba za Futoški kupus, uz pomoć, pre svega lokalne samouprave - Uprave za privredu grada Novog Sada, nastavlja se akcijama za podizanje svesti ljudi o značaju kvaliteta svega što zovemo hranom i njenim uticajem na naše zdravlje. Tek kada se osvestimo da nemamo više luksuza, niti prava da uništavamo prirodu, i koristimo nešto što je van prirodnih odnosa, biće nam jasno šta imamo, šta dobijamo, a šta smo izgubili.