Po 52. put, Simpozijum „Agro – tehnika – precizna poljoprivreda“ (Zlatibor, 26–29. januara 2026.) bio je mesto susreta struke, prakse i inovacija, na kojem su prezentovane aktuelne teme i najnovija rešenja iz oblasti agrotehnike i precizne poljoprivrede, predavanja i paneli sa učešćem stručnjaka i predstavnika industrije, ali i mesto susreta, povezivanja, razmene znanja i iskustava sa kolegama i kompanijama sa fokusom na savremene tehnologije.
Posećenost sekcijama tokom tri dana ni u jednom trenutku nije bila upitna, ali se, brojnošću prisutnih u kongresnoj sali hotela Bor by Karisma, posebno izdvojio tematski panel Zadružnog saveza Vojvodine (ZSV), održan drugog dana Simpozijuma na temu: „Unapređenje profitabilnosti kroz diverzifikaciju proizvodnje zemljoradničkih zadruga i poljoprivrednika“, u kojem su učestvovali: mr Jelena Nestorov, predsednica ZSV, Darko Gavrilović, sekretar ZSV, Nandor Vereš, direktor ZZ „Agrosoj“ Neuzine.
Među panelistima, sa novim rešenjima i ličnim iskustvima bio je i Aleksandar Petrović, direktor za poljoprivedu „Treesury“ d.o.o, kompanije koja povezuje poljoprivrednike i investitore na putu ka održivoj digitalnoj poljoprivredi. Projekat zasada leske na plantaži u Čoki, kao i plan za proširenje na druge kulture, koje je izložio panelista, imao je za cilj da poljoprivrednim proizvođačima omogući pristup ovom modelu, koji će smanjiti rizike kroz postupak tokenizacije i digitalizacije proizvodnih procesa.
„Treesury“ d.o.o je proizvodnju leske prepoznala kao dobar poslovni model koji bi mogao doprineti profitabilnosti i malih proizvođača, a gospodin Petrović je tom prilikom naveo neke od ključnih tačaka u kojima pojedini poljoprivrednici čine greške. Budući da se poslednjih godina pojavljuju određene voćne kulture koje preuzimaju primat i koje će zbog određenih okolnosti na tržištu uticati na odluku poljoprivrednika da ih zasade, bitna je procena površine zasada koja može doneti profit, uzimanjem u obzir četiri komponente, na osnovu kojih se pravi kalkulacija na realnim osnovama, od kojih je tržište najvažnija.
Po njegovim rečima, udruživanje je od izuzetnog značaja i na tome treba da bude fokus u narednim godinama, uz upozorenje koje je poslao kroz primer udruživanja i racionalnog korišćenja resursa na plantaži leske, gde je jedna grupa proizvođača za površinu od 20ha kupila jedan traktor. Članovi nisu bili u zadruzi, ali njihov zajednički rad je dokazao koncept funkcionisanja sistema gde su napravili jedan mašinski prsten i gde izuzetno funkcionišu i razmišljaju o udruživanjima na višem stepenu, proširenju površine leske ali i sadnju drugih kultura koje će doneti zaradu.
Druga grupa je za parcelu od 05ha kupila, uz pomoć subvencija, traktor u vrednosti 50–60 hiljada evra, koji im je bio samo teret i nije doneo vrednost u njihovom poslovanju već ju je oduzeo, a koja je bila potencijal za proširivanje ili poboljšanje delatnosti. Zbog skupog traktora štedelo se na đubrivu, zaštiti, orezivanju…, i time dovelo do toga da njihovi zasadi imaju duplo slabiju rodnost, a već u 6–7 godini neko iz grupe je želeo da proda svoj zasad. Uzrok tome je loša kalkulacija jer ne postoji traktor od 50–60 hiljada za parcelu od 05ha. To nije održivo ni u jednoj zemlji.
Udruživnje je od izuzetne važnosti. Važno je znati da nije za svakog primenljiv isti model i da svako mora da pronađe svoj. S druge strane ključna karika pored udruživanja je podrška nadležnih institucija, i subvencije koje će taj model podsticati, a ne individualnu kupivinu traktora i opreme svakog zasebno, jer na kraju nismo nigde, istakao je gospodin Petrović, i osvrnuo se na istraživanje od pre 2–3 godine, na uzorku od 80 hiljada ljudi, gde je na pitanje: Koliko bi vam sredstava bilo dovoljna na mesečnom nivou?, odgovor 83% ispitanika glasio: Želeo bih da imam više nego moj komšija, otac, majka, partner, brat! Takav stav uvrežen je svuda u svetu, a prevazilazi se prepoznavanjem zajedničkog interesa na koji može da utiče profesionalni menadžment obezbeđivanjem potrebnih kapaciteta, znanja, koja dovode do očekivanih rezultata.
Osvrnuo se i na postojeće modele koji funkcionišu u svetu, a na koje bi naš agrar mogao da se nasloni: što se tiče voćarstva, voćnjaci u Italiji i Austriji su ti sa kojih možemo da „pokupimo“ veliki broj iskustava i primenimo u našim uslovima; u povrtarstvu na Španiju, Francusku…, mada i kod nas ima dosta svetlih primera.
Organizator Simpozijuma, kao i prethodnih godina, bio je Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu – Departman za poljoprivrednu tehniku i Nacionalno naučno društvo za poljoprivrednu tehniku, uz suorganizaciju PU Uvoznika i izvoznika poljoprivredne mehanizacije, Zadružnog saveza Vojvodine (ZSV) i Udruženja „Poljoprivrednika nove generacije“.
