• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

            Početkom oktobra 2025., u Srbiju je odjeknula vest o podvigu Aleksandra Radišića, koji je sa hicem od 30,36m osvojio zlatnu medalju u disciplini bacanje čunja na Svetskom prvenstvu za osobe za invaliditetom u Nju Delhiju(28. septembar - 5. oktobar 2025), najvredniju u njegovoj karijeri,čime je potvrdioda Srbija ima paraatletičare u samom svetskom vrhu.

            Kad život izmakne kontroli
            Mnoge stvari se u životu smatraju prirodnim, pripadajućim, dok se ne izmaknu kontroli. Samo najjači, najhrabriji, imaju srca i mentalnu snagu da nadvladaju problem i izgrade budućnost o kojoj nisu ni sanjali. Aleksandar Radišić iz Turističke organizacije Zlatibor, danas suprug, otac dvoje dece, predsednik Udruženja „Inkluzija osoba sa invaliditetom Zlatibor“, paraolimpijac, vrsni sportista, imao je usud da kao student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, nakon teške povrede vratnih pršljenova prilikom “oproštajnog skoka” u vodu u bokokotorskom zalivu, drugačije razmišlja i započne novi život, uspešan i u potpunosti ispunjen.
            “Zlatiborski biser” - Aleksandar Radišić, koji je u opštinu Čajetina doneo prve medalje sa evropskih i svetskih prvenstava za osobe sa invaliditetom, od najranijih dana bio je posvećen sportu. Zahvaljujući svom interesovanju i sposobnostima, ali i ocu, poznatom fudbaleru koji mu je preneo ljubav prema fudbalu, kao i sportu uopšte.
            Kao Zlatiborac, prvo se bavio skijanjem i 1990-te osvojio prvu medalju u discipline - veleslalom. Prve fudbalske korake napravio je u FK “Zlatibor”, stasao u sportistu, naučio “i da dobija i da gubi”, stekao iskrena prijateljstva. Tokom srednje škole bio je član FK “Sloboda” Užice, a nakon odlaska na studije, igrao za FK “Čukarički” a potom u FK “Bask”, Nakon povrede 2005., prešao je put od bolnice u Risnu, Podgovirci, Beogradu (VMA), do Sokobanjske, gde je tekao dug i neizvestan oporavak.
            Predaja nije bila opcija
            - Iz te teške situacije, siguran sam da mi je sport pomogao da lakše prebrodim povredu i kada se stanje stabilozovalo, odmah sam tražio sport kojim, sa takvom vrstom povrede, mogu da se bavim. To nije bilo lako budući da je dostupnost informacija, prisutnost sporta osoba sa invaliditetom u medijima bila štura, pa sam preko poznanika, drugova, došao do saznanja da mogu da treniram stoni tenis u Čačku. Svakog dana sam išao na trening, tada zaobilaznim putem jer se put preko Ovčar Banje radio, ali volja i želja za potvrđivanjem je preovladala. Bilo je dosta takmičenja, druženja, upoznavanja sa sportistima, što smatram najvećim benefitom u to vreme, što mi je pomoglo da sa ljudske i sportske strane nastavim život - seća se naš sagovornik.
            Vrlo brzo usledio je ulazak u stonotenisku reprezentaciju Srbije i već 2009. na Svetskom kupu u Klužu (Rumunija) osvojio je bronzanu medalju. Tada se javalja istinska želja i strast za sportskim uspehom i dokazivanjem u snazi kakvu je imao pre povrede. Delom i jer je na tom značajnom takmičenju video veliki broj sportista sa raznim povredama ali i ogromnom željom za pobedom. Slede brojni svetski kupovi (Slovačka, Slovenija, Italija…), dosta puta prvak države u svojoj kategoriji. Za prvu medalju sa EP 2013. u Linjanu (Italija), morao je da se preseli u Novi Sad i trenira na SPENS-u, koji je tada, kao i danas pružao najbolje uslove za stonotenisere - osobe sa invaliditetom. Treninzi sa reprezentacijom pod budnim okom Zlatka Keslera, doneli su mu u Italiji na Evropskom prvenstvu 2013. bronzu; na EP 2015. u Vejleju (Danska) četvrto mesto, nakon čega donosi odluku da zbog dugog odsustva od porodice i posla promeni sport i odgovori na novi izazov.
            Podrška lokalne zajednice dobrom čoveku i vrsnom sportisti
            Godine 2014. oženio se Danielom, 2019. postao je otac jedne devojčice i jednog dečaka. I dalje željan sporta, aktivan sportista, prelazi na paraatletsku disciplinu - bacanje čunja, daleko zahtevniju od stonog tenisa, bez mogućnosti za grešku, gde u 15 minuta, bez obzira na vremenske (ne)uslove, mora da pokaže svoj rad u prethodnih godinu dana. Pravilo da se na “muci poznaju junaci”, potvrdio je Aleksandar 2025. kada je u ovoj discipline postao svetski prvak, uprkos kiši, mokroj ruci i čunju koji “nije mogao da izleti iz šake”.
            - Počeo sam da treniram na Zlatiboru. Na stadionu smo napravili mesto za bacanje, stolicu, nabavili čunj (drvenu spravu sa tegom na vrhu (do 420gr), slična kegli, prigodna za osobe koje nemaju stisak u šaci, sposobnost za fine motoričke pokrete). Supruga Daniela, licencirani atletski trener, bila je moj prvi trener, ali pošto su nas obaveze nadrasle, na njen nagovor, došao sam do trenera u Srbiji za paraatletičare/ bacanje čunja - Ivane Zuber, koja me trenira poslednjih sedam godina.      
            Novi sport i novi uspesi: 2021. na EP u paraatletici u Bidgošču (Poljska) osvaja bronzu; 2023. na SP u Parizu bronzu; 2024. na Paraolimpijskim igrama bio je sedmi. Tu je doživeo malo razočaranje jer je tim bio spreman za osvajanje najvišeg postolja; 2025., na SP u Indiji dolazi do najsjajnijeg odličja. Nakon svih ovih rezultata, priznaje da ne može da bude nezadovoljan i već planira EP ove godine (još uvek nije objavljeno gde i kada), potom EP i POI 2028. u LA, za koju će, nada se, biti spreman.
            Daj Bože zdravlja za ostvarenje olimpijskog sna
            - Jedan samod retkih sportista koji je sve vreme uživao naklonost lokalne samouprave na čelu sa Milanom Stamatovićem, predsednikom opštine Čajetina, i kada medalje nisu bile tu, što mi je puno značilo. Gold Gondola, hotel “Olimp” čiju teretanu koristim, TO Zlatibor, Turističko rekreativni kompleks Zlatibor, Fizio Professional Zlatibor..,, svi su oni deo mog tima zaslužni za ove medalje, jer da nije njih ne bi bilo ni medalja, a ja sam imao samo sreću da izađem ispred svih njih i okačim te medalje oko vrata - kazao je ovaj jedinstveni sportista i dodao: - Ceo taj ambijent, lokalni, sportski za mene su motivacija i snaga iz kojih crpim želju da radim dalje. Međutim, bez podrške, pre svega porodice, supruge, dece, roditelja, ne bi bilo ni sporta na ovom nivou, niti rezultata. Oni su bili moj stub i kada se gubilo, i kada se dobijalo, i za teških trenutaka, ali i kada se slavilo. Posebno dirljiv bio je doček iz Indije, prvo na aerodromu, kada mi je supruga priredila nezaboravno iznenađenje koje ne može da se opiše rečima. Organizovani doček na Kraljevom trgu na Zlatiboru, o dočeku mene - šampiona, okupio je sve moje prijatelje, drugove, poznanike, sportiste, sve moje ljude koji od samog početka prate moj rad do danas… Toliko je bilo iskrenosti u tome da smatram da je to bilo nešto najlepše što jedan sportista može da doživi.
            Ostala je još želja za osvajanjem olimpijske medalje, svestan da do tog cilja treba ići postepeno i da će se, daj Bože zdravlja i datih okolnosti, ostvariti. Trenutno se Aleksandar oporavlja od velike povrede levog ramena, koju pokušava da sanira još od povratka iz Indije, a koja je došla kao “naplata” dugog perioda treniranja bez pauze.
            Nova misija Aleksandra Radišića
            Međutim, to nije razlog za pasivnost i čekanje da se nešto desi. Od 2013. Aleksandar Radišić je na čelu Udruženja „Inkluzija osoba sa invaliditetom Zlatibor“ saciljem da ovo turističko mesto prve kategorije, svoju ponudu prilagodi i osobama sa invaliditetom, starijim osobama i majkama sa decom u kolicima.
            - Iza sebe imamo veliki broj relizovanih projekata zahvaljujući kojima je Zlatibor napravio pomak na svetskoj mapi pristupačnosti. Tokom prošle godine realizovali smo dva projekta. Projekat “Umetnost pokreta, mladost bez predrasuda” je podržan od strane opštine Čajedina i TO Zlatibor, uz finansijsku pomoć Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a u okviru stalno otvorenog konkursa za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Povodom toga, na Kraljevom trgu košarkaši u kolicima su odigrali revijalnu utakmicu, igrao se i stoni tenis, a Dejana Nežić (Devojka s krilima), održala je likovnu radionicu.
            „Pristupačan Zlatibor - Turizam za sve“, projekat koji je održan u hotelu “Queen” na Zlatiboru, bio je namenjen turističkim radnicima sa poukamakako da se ophode prema potencijalnim turistima - osobama sa invaliditetom, u okviru unapređenja kvaliteta usluga i smanjenja diskriminacije u turizmu, podržan od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za rodnu ravnopravnost, Tatjane Macure.
            - Cilj Udruženja je da se uz otvorenost lokalne samouprave i svih privrednih činilaca za pitanja poboljšanja pristupačnosti osoba sa invaliditetom, poveća broj smeštajnih jedinica i pažnja usmeri na izgradnju potrebne sportske infrastrukture (fudbalski teren, atletski stadion, sportsku dvoranu) i obezbede uslovi za organizovanje velikih takmičenja, kako bi Zlatibor postao baza paraolimpijskog sporta - izneo je na kraju velike, ali zahvaljujući zajedničkom delovanju, realne planove, Aleksandar Radišić, čovek čiji sportski duh nikada ne miruje.