Hrana je simbol ljubavi, poštovanja i zajedništva, lek za telo i dušu. Kod onih kojima je kuvarstvo zvanje podrazumeva se talenat umetnika koji spajajući ukuse, mirise i boje na tanjiru, stvaraju mala umetnička dela. Najcenjeniji su oni koji kuvaju srcem i daju dušu svakom jelu. Jedan opd njih je i Lazar Đurišić, šef kuhinje Čarde “Aqua Doria”, jedan od koji su svojim znanjem, umećem, maštom, prema ovom pozivu stekli zavidan broj poštovalaca. Rodom iz Čuruga, gde je stekao (i do danas zadržao) domaće vaspitanje, postao je jedan od najperspektivnijih izdanaka SŠ “22. oktobar”, Žabalj, gde je potvrdio ljubav prema ovom pozivu nasleđenom od majke i bake, kojem verno i posvećeno služi i danas. U svet pripreme hrane (svadbe, ketering), prepoznavši poseban dar već kod petnaestogodišnjaka, uveo ga je, na pravi način, razredni starešina - prof. Marko, pomogao mu da izgradi veštine “zanata” i da bi mu se jednog dana posveti celim svojim bićem. Tako se i desilo.

            - Baviti se kuvarstvom je teško i znači sate i sate stajanja na nogama, stalnu presiju da se ne pogreši, pritisak vremena, uz to zadržati korektan odnos prema kolegama. Veliki (poznati) kuvari do kraja karijere rade na sebi, i u koji god restoran sam ušao bio sam nov, slušao, “krao” zanat i tako se usavršavao. Gde god sam radio kolektivi su bili veliki i trebalo je imati znanja rada sa ljudima. Iz potrebe da razumem druge počeo sam da se bavim psihologijom. Godinama sam radio kao kuvar, trudio se da moje jelo bude onakvo kako je šef odredio, da bi još u “mlađanom” dobu zauzeo poziciju Šefa kuhinje ove prestižne čarde - objašnjava Lazar Đurišić.
            Prapočetak njegovog stasavanja u kuvarstvu vezan je za restoran “Paprika”, vlasnika Borivoja Đurovića, vlasnika “Aqua Dorie” i drugih uglednih novosadskih ugostiteljskih objekata. Tu je sticao znanja i veštine rada u kolektivu, da bi potom dve-tri godine tražio neka druga mesta za nova iskustva, preko potrebna u ovom poslu. Na poziv Vladimira Baštovanova, menadžera “Aqua Dorie” za Šef-a, odazvao se na “prvu”, ali naglašava:
            - Šef kuhunje ne može da radi bez tima. Tim radi po mojim instrukcijama, ali tek ako su svi saglasni, donosimo konačnu odluku. Ja, sam, bez njih ne mogu ništa. Neizvodljivo je da jedan čovek vodi kuhinju i radi u njoj. Saznanje o međusobnoj zavisnosti formiralo je bliske odnose pune međusobnog poverenja. Hvala Bogu što me je pogledao, da imam ekipu koja mi “čuva leđa” kad god to treba.
            - Nije što je potekao iz naše “kuće”, nego je ozbiljan level, sa neograničemom samostalnošću u svom radu, i sve što je do sada uradio, poručio, siguran sam da je tako i trebalo. Kada sam upoznao Lazara odmah sam uočio njegov talenat za organizaciju, ali ono o čemu nisam razmišljao, a posle mu se izvinio, da je i veliki kuvar. Jer, kada sam ga pozvao znao sam da je jedini koji može da vodi ovaj sistem onako kako je to potrebno. Kada sam shvatio da je i vrhunski kulinarski majstor, bio sam prezadovoljan što smo dobili jednu kompleksnu ličnost, kakvu nismo tražili, ali smo je dobili - dodaje Vladimir Baštovanov.
            Čarda “Aqua Doria” na daleko je čuvena po bogatom izboru nacionalnih, internacioanlnih jela, ribljim specijalitetima…
            - Iz želje da zadovoljimo zahteve i ukuse što šireg kruga gostiju “Aqua Dorie”, osećamo dužnost da im priuštimo ono što vole, ali i nešto novo, drugačije, a spremni smo i da izađemo u susret u slučaju posebnih zahteva. Naš jelovnik je bogat, složen i, ono što nas čini zadovoljnima je, što se traže sva ponuđena jela u približno jednakom obimu. Rad u kuhinji od svakog od nas traži vojničku disciplinu, profesionalnost, tačnost, brzinu… Od kuvara ne tražim automatizam već da studiozno prilaze i rešavaju “probleme”, da znaju šta rade. Posao Šefa usmeren je na organizaciju procesa i dinamiku rada, kako u vreme “redovnih” poseta, tako i vanrednih gužvi, kada Šef mora da preuzme potpuno vođstvo, bez čijeg nadzora ništa ne bi moglo da funkcioniše. Da bi to izneo čovek mora biti psihički stabilan, da ne “zaškripi”, a ako se to desi, mora da se potrudi da što brže prevaziđe nastalu situaciju i vrati na redovno podešavanje. Bez nervoze. Bez vike. Stručnošću i zrelošću - objašnjava Lazar, i vidno emotivno dodaje: -Volim ovo mesto i iz razloga što i dalje neguje kult nacionalne kuhinje, tim pre, što naša publika preferira domaćinsku hranu, voli da se oseća kao kod svoje kuće. Pratimo i trendove novih generacija, imamo ponudu i za njih, ali se i dalje držimo nacionalnih specijaliteta.
            Sve napred navedeno, od ambijenta - ušuškane čarde između Dunava i Petrovaradinske tvrđave, načina na koji se radi, međuljudskih odnosa, uverilo ga je da brend “Aqua Doria” nema konkurenciju i njegovo veliko zadovoljstvo je biti deo tima, jedne velike porodice u kojoj svako ima važnu ulogu. Zbog svega toga čardu gleda kao na svoj drugi dom.
            Kaže, da su jela na tanjiru pravo ogledalo restorana, istovremeno otkrivajući i kvalitet namirnica, umeće kuvara i brigu o gostima, a svaki zalogaj pokazuje koliko “kuhinja” drži do tradicije, higijene i pravog ukusa.Smatra da svako u sebi nosi skrivenog hedonistu prema hrani, kojeg “Aqua Doria” na svaki način podržava, naglašavajući upravo tu, zaboravljenu naviku uživanja, kuliranja, dok se čeka poručeno uz razgovor i čašu rashlađenog vina.
I priznaje da nije verovao da će imati ovu poziciju u ovakvom objektu. Niti priliku da sedim rame uz rame sa Stevom Krapandžom, doajenom jugoslovenske i sveukupne današnje kuvarske scene, čiji rad izuzetno ceni, jer je ostao u okvirima klasičnog kuvara, drži se “stare” škole, po pravilima. Ali uspeo je, kako svojim radom tako i verom menadžera u sve ono što on može.