Udruženje građana „Janike Balaža“, osnovano od strane njegovih prijatelja, muzičara 10. februara 2001. godine u „Bircausa Joe“, preko puta kuće, kojoj je Janika dao 37 godina umetničkog rada i života, Radio Novog Sada,  već  jedanaest godina zaredom organizuje Međunarodni festival malih tamburaških orkestara „Bisernica Janike Balaža.

Uspomenu na velikog muzičara, tamburaškog maga, divnog čoveka, Janiku Balaža, pristao je da podeli sa nama gospodin Zdenko Šćitaroci-Obad, naslednik Janikin u Tamburaškom orkestru Novog Sada. Tokom osamnaest godina svirao je rame uz rame sa maestrom Janikom, i kako sam kaže od njega naučio i poprimio neke veličanstvene stvari kao što su ton, poznavanje srpske pesme, način interpretacije, jer same note i taktovi nisu muzika.
-Grujićić Radivan  i ja smo zajedno krenuli u školu kada nas je Sava Vukosavljev našao u Osijeku. Bili smo još jako mladi i ja sam se držao maminog skuta, nedorastao, a on nam je ponudio da dođemo u Novi Sad i da budemo stipendisti Radio Novog Sada, u školi Isidor Bajić, posle osmog razreda. Nisam bio zreo da tako nešto prihvatim. Tek kada sam završio srednju školu, stigla mi je dopisnica od čika Save, da me u Novom Sadu čekaju na audiciji i da se javim Janiki Balažu, pošto se on još nije bio vratio sa letovanja na Hvaru. Sećam  se da sam 1969. godine, u septembru Fićom stigao u Novi Sad, na Futošku ulicu, a veličanstveni široki bulevar me je pridobio za sva vremena.
-Čika Janiku sam znao još iz osiječke priče, gde je dolazio na festivale, ali su za nas Janika i njegova banda bili visoko u nebesima. Čika Janika, koji je stanovao u ulici Modene, dočekao me je kao da mu je došao rođeni sin. Takav je bio čovek. I kada ste pored sebe imali takvu podršku, treme nije bilo. Na audiciji su nas dočekali sve sami velikani, a čika Janika mi je rekao “Ti samo ožeži po slavonski i nemoj ništa da se sekiraš“. Ja sam prvo svirao „Slavonsko kolo“, posle kojeg mi je čika Isa Hadnađev, greškom doneo violinske note, koje su za oktavu više od tamburaških, i mada sam bio poznat kao dobar čitač, odvirao sam celu kompoziciju iz tih nota pošteno se namučivši. Tako sam primljen u orkestar, u kome je koncert majstor bio Janika Balaž.
Uz čika Janiku sam svirao u Velikom tamburaškom orkestru Radio Novog Sada, od sedamdesete pa sve do njegove smrti. Čika Janike se sećam u najlepšem mogućem svetlu a poznavao sam dobro i sve Janikine tamburaše sa tvrđave. To je bio jedan perfektan, usviran orkestar, sastvljen od Roma, sa izuzetkom Cvete Sladić iz Bečeja, danas jedinog živog od „Osam tamburaša“. Oni su proneli glas tamburice širom sveta, za njih su znali svi tamburaši bivše Jugoslavije, i učili od njih. Ko god je došao u Novi Sad svi su odlazili, kao na hodočašće, na Petrovaradinsku tvrđavu. Dolazili su ljudi iz Beograda, Zagreba, Ljubljene, a bilo je mnogo gostiju i poklonika tamburaškog zvuka iz čitavog sveta. Njihov uspeh, bio je važan i za Veliki tamburaški orkestar Novog Sada, jer smo preko njih, ili uz pomoć njih i mi bili popularni. Mislim da smo tada bili najjači tamburaški orkestar u zemlji, mada mislim da smo i danas najači samo što je država manja, pa time i konkurencija. U tamburaškom orkestru danas sviraju neki divni mladi ljudi koji su prošli kroz naše škole, i dosta poprimili od nas, i siguran sam da mogu da sviraju reprezentativno gde god da se pojave.
Zaslugu za kvalitet i popularnost Velikog tamburaškog orkestra, pripada još jednom velikanu, kompozitoru, aranžeru, pedagogu i dirigentu, Savi Vukosavljevu, koji je 1957. godine došao u Radio Novi Sad, reorganizovao tamburaški orkestar (osnovan 1949.godine) i stvorio Veliki tamburaški orkestar, uvodeći tamburu i tamburašku muziku na velika vrata u svet.  Pod rukovodstvom Save Vukosavljeva, orkestar je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu u zemlji i inostranstvu, nastupajući u dvoranama Francuske, Italije, SAD, Libije, Mađarske i Kanade. Taj njegov poduhvat sigurno ne bi imao takvu težinu i odjeka da koncertmajstor nije bio Janika Balaž, a iza njega stajala je plejada naših najeminentnijih muzičara. Uporedo sa velikim tamburaškim orkestrom, Janikina osmorka  je od 1965. godine do 1986.godine, pravila revoluciju u tamburaškoj muzici.
I mada je postojbina tambure Indija, ovaj oblik tambure, koji se i danas svira kod nas, je sto posto nastao u Sremu, a taburaška muzika je autentična muzika vojvođanske ravnice. Za tamburaše su komponovali Isidor Bajić,  Marko Nešić, Vasa Jovanović, Maksa Popović i drugi. I baš zbog te autentičnosti i tradicije čudi, što je Radio Novi Sad jedino mesto gde se može naučiti svirati tambura, sem nešto u Subotici i MŠ Isidor Bajić. Nemamo još uvek ovaj instrument zastupljen na Muzičkoj akademiji, iako je još Sava Vukosavljev pre šezdeset godina pokušavao da je institucionalizuje. Apsurdno je da insturment koji je proslavio grad Novi Sad i Petrovaradin nema ulaz na Akademiju, što je, po mom mišljenju, velika šteta.
Savremena novokomponovana tamburaška muzika doživela je izvesne modifikacije i razvijala se u skladu sa promenama koje su pratile celo društvo. Na festivalima Zlatna žica i Tamburica, dva ogranka koja su nekada činila jedan festival, mogu se čuti zaista dobre pesme. Uspeh je i ako sa svakog festivala izađe makar jedna kvalitetna pesma, pesma koja će da priraste uz dušu ljubitelja tamburaškog zvuka.
- Nas nekoliko Janikinih prijatelja, osnovali smo Udruženje Janike Balaža, i jedan od zadataka bio je da ustanovimo festival „Bisernica Janike Balaža“. U tome smo useli, ali nikada nismo imali veliku podršku od strane vlasti, niti uspeli da tamburaškoj muzici damo mesto koje zaslužuje, za razliku od mesta koje se ovoj muzici daje u Hrvatskoj. Kod naših suseda, svako selo ima svoju tamburašku bandu. Mi imamo kapaciteta, i to velikih. Pogledajte samo „Zorule“, koji je nivo njihovog sviranja, a sva su ta deca prošla kroz našu školu, naše ruke. Ja sam radio u KUD Svetozar Marković, u Kovilju, Bečeju, Futogu, svugde sam na kraju dobio odličan orkestar, ali nismo imali para za putovanja, nastupe, mada su nas zvali na festivale narodnog folkolora širom sveta.
-Janika je iznenada izdahnuo jednog jutra u 10 sati  6. novembra 1986. godine, sedeći na stolici. Pred kraj života se osetio slabim, nije mogao da se penje uz stepenice, bio je ogroman i teško je disao. Jednom prilikom je pred svedocima rekao, da svoj prim ostavlja Radio Novom Sadu i neka ga svira najbolji primaš. Prim je bio izuzetne vrednosti, nasleđen (čitaj kupljen) od Maćike Petrovića, „sebičnog“ genija od koga je Janika krišom krao zanat. Radio Novi Sad je tada mogao da ga kupi za vrednost jednog pojačala ili jedne električne pisaće mašine, ali, za tadašnjeg direktora je to bilo suviše para. To su čuli neki ljudi iz Hrvatske, i došli jednostavno i kupili ga. Kasnije smo tražli da ga otkupimo, ali ljudima iz Hrvatske je bilo jasno šta imaju i nije im padalo na pamet da ga otuđe.
Orkestar se razišao 1986. godine, kako je slabila Janikina snaga. Njegovi kompanjoni su se razišli širom sveta. Gro onih, koji su učili od ovih velikana danas je okupljeno oko drugog velikana, Zvonka Bogdana. Ali, u jedno sam siguran, da se više nikada ništa slično ne može napraviti i da se vreme, kada se zaustavljao Dunav i skazaljke starog varadinskog sata, da bi sa svojom dragom čuli pesmu koju su pevali čuvena tamburaška osmorka sa Petrovaradina, neće ponoviti.