U utorak, 1. novembra, u Klubu kulture Karom, u najstarijoj kući u Sremskim Karlovcima, podigutoj na temeljima srednjovekovne trvđave, čiji se dobro očuvani bedemi nalaze u podrumu iste, a koja od XVI veka u kontinuitetu pripada porodici Matić, dakle u tako jednom rustičnom prostoru,  održano je nesvakidašnje druženje. Gosti Kluba Karom i Aleksandra Šace Matića, bila su dva „umetnika života“, Mate Kovačević i dr Dimitrije Panfilov. Odmah posle Sajma knjiga u Beogradu, Monografija dr Dimitrija Panfilova, Eskaviljo – slikar prekratkih ruku, posvećena Mati Kovačeviću Eskavilju, predstavljena je na ovoj sjajnoj pozornici kulturnog kutka.
Mate Kovačević slikar Slavonije i Hrvatskog Podunavolja rođen je u mestašcetu nedaleko od Slavonskog Broda neatraktivnog imena Podcrkavlje. U mladosti se bavio boksom i bio uspešan, čak seniorski prvak Hrvatske u bantam kategoriji. Nije voleo da se tuče, eskivaža mu je bilo stil borbe, i odatle mu nadimak „Eskaviljo“. „Umetnička žica“ je u njemu zatreptala, po vlastitom objašnjenju, posle jednog udarca u glavu koji mu je zadao protivnik. Najveći deo svoje mladosti, radnog i slikarskog veka, proveo je u Borovu Naselju i Vukovaru. Motivi njegovih slika su pitki krajolici kraj reke Dunav, izazovno telo žene, strahote i užasi ratnog bemisla, ukratko svet mašte i svet zbilje propušten kroz emotivni filter umetnika. Od 1991. godine živi i radi u Speyeru u Nemačkoj. Koliko je plodan umetnik govori i broj od 72 samostalne izložbe i 100 zajedničkih širom sveta.
Dr Dimitrije Panfilov, unuk ruskog donskog kozaka, koji je posle Oktobarske revolucije iz carske Rusije prebegao na Balkan, odrastao je u Vukovaru, a ta slavonska veza je samo jedna od mnogobrojnih spojnica između ova dva prijatelja. Dr Dinitrije Panfilov je po interesovanju psiholog, pesnik, novinar, aforističar, fudbaler, šahista, a po profesiji jedan je od najpoznatijih i najpriznatijih plastičnih hirurga na svetu. Vispren i neposredan, dr Panfilov je ispičao brojnim posetiocima nekoliko priča ilustrujući svoj motiv i svoje učešće u ovom projektu:
-Dana  8.12.1991.godine, otvarao sam Matinu apokaliptičku izložbu, prvu njegovu samostalnu izložbu u Speyeru. Centralna slika na toj izložbi bila je “Vukovarski inferno”. Dan ranije svet je obeležavao 50. godina napada na Perl Harbor, a ja napisao pesmu “I nikad više”, ne znam zašto pamtim takve datume, ali tog dana su naši izrazi lica, Matin i moj, uhvaćeni na jednoj fotografiji, sve govorila. U našim emocijama, u našim izrazima, skupila se sva tragika dva čoveka. Ja sam tada bio na početku petomesečnog lutanja po svetu, u koji sam izašao, kao nekrunisani kralj jedne čaršije, sa svega 1.000 maraka u džepu i petoro usta koje sam morao da hranim. Taj period života me je naučio da me amplitude u materijalnom smislu uopšte ne mogu da izmeste. Znam ko sam, što sam, a jedno je sigurno, ja sam veliki zaljubljenik u slikarstvo. Uopšte u umetnost, jer mislim da je umetnost maternji jezik čovečanstva. “Slikarstvo je poezija koja se vidi", kako je lepo rekao Leonardo. Meni je Mato ispoklanjao mnogo slika koje sada krase moju kuću, ali sam jednu posebno naručio. Bila je to “Paris absolute”, na kojoj je Afrodite Brižit Bardo, Hera Liz Tejlor, Atina Sofija Loren, a Paris Džejm Din. Pitao sam ga, više nego zadovoljan njegovim radom:” Mato, koliko da ti platim za ovo?”, a on mi je odgovorio da mu napravim malo bolji katalog. Četiri godine je trajao proces pravljenja ovog kataloga. I kao što sve u životu uzimam kako uzimam, jer sam drilovan kao hirurg, da pokušam da napravim sve najbolje, tako sam shvatio i ovaj izazov. Tri nedelje sam sedeo u štampariji Stojkov, sa grafičim dizajnerima i ova monografija je rezultat našeg rada, korekcije, redakcije. Oni su imali svojih ideja koje sam ja prihvatao, a opet, oni su realizovali neke moje ideje, tako da se to jedno oduševljenje s moje strane prenelo na njih. Pripremao sam ovu monografiju sa istom posvećenošču sa kojom sam pisao i moje stručne knjige, i moje knjige poezije.
-Šta da kažem o radu Mate Kovačevića Eskavilja? On kreće naoko niotkud i završi u samoj suštini i to je Bogom dato. Meni je žao svih onih divnih akademskih slikara koji ne umeju da vas pogode. On to ume, mada bez definitivnog akademskog šlifa, koji možda negde nije presudan. Vincent van Gog, Salvador Dali,  nisu takođe završili akademiju. Nije njegova snaga da citira velike majstore Lukav je slikar Eskaviljo, ima ideje, apsurdne crteže je nemoguće pratiti kao što je nemoguće pratiti maštu jednog Renea Magrita. Drago mi je da smo i profesor Kusovac i ja složili i na isti način doživeli umetnost našeg Eskavilja. Njegov stil je da opusti ruku, krene i veruje u tu liniju koja ode tamo gde treba. To je jedan numinosum, fascinosum, kako god.
Podvodom knjige profesor Nikola Kusovac je rekao da je pravilo knjige da se slika i reč nađe na jednom mestu.
-Eskaviljo je jedna zanimljiva ličnost, koja upravo traži da mu pristupite na način na koji je to uradio Dimitrije Panfilov, dakle kumovski., prijateljski. Njemu ne možete pristupiti kao surovi stručnjak. U uvodnoj reči sam rekao da on spada u red slikara koji ulivaju svoju dušu u svoje slike a to je suština umetnosti. Pri tome, morate imati u vidu da je Mato Kovačević jedan skroman čovek. Ne precenjuje svoj rad, niti ga podcenjuje, a to je pitanje mere. On je čovek koji poseduje meru koja se prepoznaje u njegovom delu, crtežu, akvaralima koje on pravi sa neopisivom lakoćom, u jednom dahu. I to je vrlina i kvalitet onoga što on radi. Ukratko, uradio je dobar posao gospodin Panfilov kada se odlučio da svom prijatelju napravi ovakav jedan dar koji sam, šaleći se prokomentarisao: “Čoveče, da si Krsto Hegedušić, da vrhuniš u hrvatskoj umetnosti, pa bi ti ova knjiga bila višak, toliko je dobra”.
I to veče ispunjenom redom slike, redom priče, razgovorljivim anegdotama dr Panfilova i upornim ćutanjem Eskavilja, pretvoreno je u jedan familijaran skup, tople, opuštene atmosphere, koji niko nije hteo da napusti. Naša istaknuta dramska umetnica, Lidija Vukićević svojim emotivnim isčitavanjem doprinela je da nas napisano podseti na ono što smo hteli da potisnemo i zaboravimo (s kojim pravom?).
-Patim od naše kolektivne histerije, jer se svakodnevno trujem svekolikom jugo-štampom. Šta ćemo ako stvarno izbije mir, pa ako se još rasplamsa? Hoće li iko od sramote moći tim mladim invalidima u oči da pogleda? Ne zanm kako se oseća čovek koji slučajno, u saobraćaju, usmrti drugog čoveka? Kakav užas mora da spopadne onoga koji samo zaviri u dušu onoga koji je – ne slučajno- ubijao druge!?! Lako je poginulima, oni više nemaju briga, oni su se vratili u savršenstvo iz koga smo svi došli - napisao je dr Dimitrije Panfilov.
A slike, one se moraju videti, one nemaju privilegiju reči da se mogu prepisati.
Na pitanje novinarke Ljiljane Piročić iz Sarajeva, da li u životu ima neki problem, Mato Kovačević, zvani Eskaviljo je odgovorio :“Da, imam prekratke ruke. Da imam duže, zagrlio bih ceo svet.“
Više slika sa promocije u Klubu kulture Karom možete videti o v d e.