Na prvoj manifestacija „Nova Potiska vina“ u Žablju, krajem novembra, predstavle su se vinarije od granice sa Mađarskom do Titela. Zadovoljni su bili svi prisutni, i organizatori, Turistička organizacija opštine Žabalj, i izlagači, i ne toliko brojni meštani, posetioci. Priliku da brani čast vinogrdara i vinara u žabaljskoj opštini imao je gospodin Gavrilo Botić. Gavrina Vinarija „Biserno“ iz Čuruga, za sada je jedina u žabaljskoj opštini, mada za to ne postoji valjan razlog. Vina ovog kraja, kako smo kasnije saznali, imaju tradiciju, podneblje je pogodno za gajenje belih sorti vina i garantuju budućnost svakom vrednom čoveku. Gospodin Botić ima između 2,5 i 3 hektara pod vinogradom. Zasade stonih sorti ima na nepun hektar, a što se tiče ostalih vinskih sorti oko dva hektara. Godinama se trudi i pokušava da iznađe snage i moći da pokaže mladim generacijama da se od vinogradarstva i vinarstva može živeti normalno. Smatra da ovaj region, kao i sva porečja u Vojvodini, Srbiji i Ervopi, pogoduju uzgoju vinogradarstva i voćarstva, ali  naglašava da se mora biti uporan i istrajan, jer rad i trud moraju biti kad tad nagrađeni. Mladim ljudima zamera što od svega očekuju laku i veliku zaradu, a to je u ovom poslu nemoguće.
Evo šta o tome kaže gospodin Gavra Botić, sa kojim razgovaramo dok pijuckamo njegova mlada vina:
- Ovaj kraj ima kulturu proizvodnje i grožđa i vina. Potez Čurug-Žabalj, bio je poznat po vinogradarstvu i vinarstvu od 1710. godine, o čemu svedoče pisani dokumenti. U to vreme Žabalj je imao 210 hektara pod vinogradima, a Čurug oko 100 hektara, što nije zanemarljivo. Međutim, najveće površine zasada vinograda bile su između dva rata i do 50-tih godina prošlog veka, kada se u ovom kraju površina pod vinogradima kretala oko 400 jutara. Čurug je bio ograđen „poljima“ vinograda i voćnjaka. Moj pradeda Dimitrije imao je oko 2,5-3 jutra vinograda i voćnjaka između dva rata, tako da u mom slučaju, što se tiče tradicije, ima nešto i u genima.  
- I tada, kao i kasnije, bilo je i uspona i padova u gajenju vinograda ali, ne slučajno 60-tih godina, za samo 10 godina iskrčeni su svi vinogradi u opštini Žabalj. U to vreme Italijani su intenzivno podizali vinograde i to sa najkvalitetnijim sortama. Mi smo do tada imali vinograde sa našim balkanskim sortama, Slankamenku, Plemenku, Kevedinku, i vino se trošilo u vreme zimskih praznika, svečara, a kada bi došlo proleće, onda je to bilo vreme vrednog rada i discipline i nije bilo mesta vinu. Sve je to nekako bilo usklađeno.
Posle 90-tih godina, do nas su doprla prva saznanja što se tiče čistih vina Italijanskog rizlinga, Burgundca, i drugih i tada nastupa interesovanje mlađeg sveta za vino i vinsku kulturu. Kada je stasala naša generacija i prvi put probala sortna vina, postavili su logična pitanja:“Šta smo mi to dosad pili? Gde smo mi živeli, kada nismo imali gde da probamo takva vina?“
- Počeo sam sa sadnjom stonih sorti, pošto je to bio „brz dinar“, pa i danas  imam rane sorte, nepun hektar. Od tog hektara vinograda izdržavao sam porodicu i podigao skoro dva hektara vinskih sorti. Ja sam jedan od pionira vinogradarstva na potezu Čurug-Žabalj, unazad dvadeset godina. Prvi zasad imao sam na Bisernom ostrvu 1991. godine, Portugizer i Burgundac crni, ali zbog određene vlage i mikroklime ovo područje nije naklonjeno tim sortama, pa sam zasadio Sovinjon beli, Semijon i Chardonnay, i to se pokazalo kao dobar potez, jer je ovaj region Bogom dan za bela vina. Na potezu imeđu Čuruga i Žablja zasadio sam stone sorte Muskat plemenski  7/4 radna verzija , Karmen, Grožđanku, nešto Burgundca crnog, jer nema pravog (čitaj ozbiljnog) vinograda bez ovih vinskih sorti i to se pokazalo jako dobro. Zahvaljujući pozitivnom finansijkom efektu sa te površine, zasadio sam nepuna dva hektara Frankovke 80%, Cabernet-Sauignona,  Merlota, Cabernet Frana i Game bojadisera, što se pokazalo kao odlična kombinacija ali, što se tiče prinosa od 0,6-0,7 po m2. da bi to bilo prepoznatljivo i vanprosečno vino.
Da sam bio u pravu pokazalo se i na ovoj „smotri“ potiskih vina, jer su  i degustatori i prisutni najviše ocene dali Roseu i Frankovki, da ne govorimo o Sovinjonu belom, koji daje fantastične rezultate na ovim terenima-obavestio je Gavra Botić.
Naš sagovornik razmišlja da proširi vinograd za dva hektara sortom Sovinjon beli, ali sa sadnim materijalom, klonovima,  isključivo iz Francuske ili VCR Raushedo, vrhunskim proizvođačem lozno-sadnih kalemova iz Italije, jer „kada vidite njihove zasade i u visini i u debljini kao jedan su, u pogodnim klimatskim uslovima“.
Kako će biti, daće Bog zdravlja i tržišta, ali vreme vina tek dolazi, ljudi praktično tek otkrivaju vino, a potiske područje je izuzetno povoljno za gajenje belih bele sorti grožđa i vina.