Naše krajnje odredište, subotnjeg zadovoljstva 3. decembra, u okviru promotura projekta „Bogatstvo različitosti“, Klastera Istar 21, odnosno Turističke agencije Magelan, bilo je na Severu Bačke ravnice, selo Tavankut ali, preko Subotice ili Szabadke.
Pun autobus turista, turističkih radnika, novinara, fotoreportera, poslednji sunčani vikend 2012. godine, podarili su sebi i svojim čulima neponovljiv happening.
Dobar uvod za sve ono što smo kasnije doživeli jeste saznanje o duboko ukorenjenoj simbiozi između svih nacionalnih zajednica na teritoriji subotičke opštine, koja se proteže, još od vremena Marije Terezije, na prostranstvo od čak 1007km2, ima 150.000 stanovnika i 19 naselja u svom okrilju.
Put nas je prvo odveo do subotičke Gradske kuće, velelepnog zdanja iz 1912. godine građenog u stilu mađarske secesije. Već u holu čekalo nas je iznenađenje, jer su tavankutske žene izlagale svoje unikatne radove, povodom skorašnjih Božićnih praznika. Tamo su se mogli videti i božićni kolači, oslikano staklo, vez ali i slike i prizvodi upotrebne vrednosti od slame. Gospođa Jozefina Skendrović, profesorica u penziji, na šarmantan i profesionalan način uvela nas je u jednu novu dimenziju, život i rad bunjevačke nacionalne manjine, kroz božićne običaje, bunjevačku nošnju i milozvučni jezik, varijantu ikavskog narečja štokavskog dijalekta. I dok se u svim drugim krajevma sveta slama baca, u Tavankutu se koristi u svrhu umetnosti. Tavankutske žene - Slamarke, posebnom tehnikom i „urođenom veštinom“sposobne su da „naslikaju“, koristeći nijansirane tonove slame na maestralan način.
Ni Subotica nije „običan“ grad, da ga možemo lako zaobići. Duboko je ukorenjena svest ljudi ovog kraja da Subotica ne bi izgledala ovako da nema takvo zaleđe nacionalnih manjina, koje su permanentno unosile tradiciju i duh naciona kojem pripadju, i tim različitostima ulepšavaju grad, ili ga menjaju na bolje, prisutna je na svakom koraku.
Naš vodič kroz Gradsku kuću u Subotici, kasnije i kroz Gradski muzej i Sinagogu, Svetislav Milanković, uspeo je da nam mnoštvom istorijskih činjenica i anegdota otkrije ovaj grad, koliko god je to vreme dozvoljavalo, u svoj svojoj lepoti i veličini. Videli smo nekoliko od 50 očuvanih primera mađarske secesije a u Gradskom muzeju, projektovanom u stilu darmštatske secesije (1906), posetili smo izložbu posvećenu biciklu.
Drugi deo puta i dana proveli smo na našem konačnom odredištu Tavankutu, nadaleko čuvenom po jabukama i Slamarkama.
Naš vodič, koji je bio sa nama od dolaska u Suboticu bio je Vladislav Suknović, predsednik Kulturno prosvetnog društva „Matija Gubec“ iz Tavankuta, diplomirani pravnik. Tavankut je selo sedamnaest kilometara udaljeno od Subotice, u kojem živi 3.500 žitelja, od kojih preko 90 posto čine Bunjevci. Da se ne radi o običnom selu govori i velika župna crkva posvećena Srca Isusova (dimenzija 45x26x13,5metara), smeštena na kraj, namesto u sredini sela kao i sve druge crkve. Župnik Franja Ivanković, je u prethodnoj godini obavio 10 venčanja, 35 krštenja i 80 sahrana i objasnio nam je da je crkva sagrađena u vinogradima, na zamišljenoj sredini između dva sela: Ljutova i Tavankuta. Kasnije, selo se širilo prema crkvi i oko crkve je nastalo novo naselje, Donji Tavankut. Hol župnog dvora pretvoren je u jedan od izložbenoih prostora, u kojem se mogu videti slike od slame. Župni dvor čuva i najstariju slamom „slikanu“ sliku Rit Ane Milodanović, iz 1962. Galeriju Prve kolonije naive u tehnici slame, jedinsvene u svetu, predstavila nam je direktorica Ljubica Vuković-Dulić, Ova galerija čuva na desetine radova izrađenih od slame na Koloniji naive u tehnici slame, koja se organizuje od 1986. godine, ali i druge radove od slame nastale u poslednjih 50-tak godina. Za nastanak svake slike prosečne veličine je, pod uslovom vrhunske veštine, potrebno više od mesec dana posvećenog rada.
Za kraj našeg puta, domaćini su odredili veliku Osnovnu školu „Matija Gubec“ građenu u vreme kada je Tavankut imao 8.000 duša i 800 polaznika, a danas upola manje, u kojoj nas je srdačno dočekala direktorka Stanislava Stantić Prćić, i uz pomoć brojnih đaka ove škole predstavila nam sekcije, zajedničke aktivnosti i trud i đaka i nastavnika, učesnika u očuvanju tradicije jezika, običaja, nošnje, pesmama i igara zajednice Bunjevaca u Vojvodini.
Teško je preneti na papir u samo nekoliko crtica šta se sve u Tavankutu može videti i doživeti, pogotovo što impresije kazane na taj način izostavljaju ljubaznost i predusetljivost domaćina, ljudi ogomnog srca. Tavankućani su nas dočekali muzikom, (mehaničke orgulje u crkvi Srca Isusovog svirao je profesor matematike, zaposlen u osnovnoj školi „Matija Gubec“), i ispratili nas pesmom neumorne tamburaške bande i svih članova fololklora KPD, bezmalo celog sela, koji su nas zagrljeni pozvali da dođemo opet. Možda na branje jabuka, možda u koloniju pletenja slika od slame, možda bez konkretnog povoda, ali uvereni u to, da ćemo se lepo provesti, nešto naučiti i novo videti, sigurni smo da ćemo se opet videti.
