Produktna berza u Novom Sadu je trenutno jedina institucija ove vrste u Srbiji koja organizuje tržište po principima berzanskog poslovanja na Spot tržištu. Po svim kriterijumima to se može nazvati i robna berza na Spot tržištu. Bez obzira što problematika robnih berzi nije regulisana zakonom, trenutno, što se roba kao tržišni materijal ne tretira ni u jednom zakonskom propisu kao berzanski materijal, ovo tržište se u postojećim okolnostima organizuje po principima berzanskih trgovanja, kako inače funkcionišu Spot berze i u inostranstvu. Produktna berza neguje tradiciju berzanskog poslovanja u manjoj ili većoj meri od svog osnivanja, 28. decembra 1958. godine do danas, da bi od 1. januara 2002. godine ustanovila jedno kontinuirano berzansko tržište po principu kotacija, uparivanja naloga prodaje i naloga traženja po principu kotacija. Dakle, po svim tim kriterijima Produktna berza se može smatrati organizatorom tržišta po principima berzanskog trgovanja. Punu informaciju o radu i aktivnostima Produktne berze, dobili smo od direktora Žarka Galetina, diplomiranog ekonomiste, koji ovu ustanovu vodi od 2004. godine, a Skupština ad Produktne berze ga je nedavno imenovala na ovu funkciju na još četiri godine.

Kako ocenjujete poslovanje Produktne berze u proteklih osam godina?

-Kao pozitivno, u svakom slučaju, što svake godine, po završnom računu ocenjuje nadležna Skupština. Naime, lane je ostvaren treći najbolji ukupan promet roba u istoriji našeg poslovanja, u inosu od 234.300 tona robe, što je na kraju godine donelo neto dobit preduzeću od 198.000,00 dinara. Od svog osnivanja do danas preko berze je premetnuto preko 17 miliona tona robe. Ono što je bitno istaći, je da je 8. novembra 2007. godine berza statusno definisana u skladu sa privrednim društvima kao akcionarsko društvo, pri čemu je jedini akcionar Produktne berze država. To joj je dalo još veći kapacitet i otvorilo prostor za dalje poslovanje na konvencijalnom tržištu. Sa druge strane, država je stala iza koncepta koji je Produktna berza kandidovala i praktično, otvorila prostor saradnji i u smislu davanja intervencijskih poslova koje država čini na našem tržištu, tj. mogućnost da Produktna berza te intervencijske poslove organizuje, čime je berzi ukazano poverenje da velike intervecijske poslove logistički isprtati do kraja, na zadovoljstvo svih strana u tom projektu. Do sada nikada nismo imali ni jedu primedbu na tehniku sprovođenja kriteriijuma raspisanih državnih tendera, bilo da je u pitanju prodaja žitarica, mineralnih đubriva ili sličnog.

Ko može da pristupi trgovanju na Produktnoj vezi i pod kakvim uslovima?

-Trgovanju mogu da pristupe pravna lica koja su članovi berze (Produktna berza ima između 250 i 300 članica svakog polugodišta). Uslov za to je da se uplati članarina od 10.000 dinara na polugodišnjem nivou. S obzirom da individualni sektor participira 75 do 80% na našem tržištu, Produktna berza je od 2003. godine omogućila individualnom sektoru, dakle, fizičkim licima, poljoprivrednim gazdinstvima, da iznesu svoju robu na organizivano tržište preko berze, tako što je osnovala svoju ćerka firmu Agrar produkt DOO, koja je zastupnik individualnih poljoprivrednih proizvođača u prodaji robe preko Produktne berze. Agrar produkt robu prodaje po autentičnim zahtevima poljoprivrednih proizvođača. Cena se ne „oplemenjuje“ ni putem marže ni bilo kojim drugim putem, tako da cena koju predloži proizvođač i kandiduje je za prodaju, važi i na berzanskom tržištu. Za tu uslugu Agrarprodukt naplaćuje proizvođaču proviziju u visini ukupno 1%.

Kako to izgleda u praksi?

-U praksi to izgleda vrlo jednostavno i operativno, potrebno je da poljoprivredni proizvođač potpiše ugovor o zastupanju sa Agrar produktom i na osnovu tog ugovora otvara mogućnost da trguje. Uslov je da poljoprivredni proizvođač poseduje rešenje o vlasništvu na zemlji, poresko rešenje, da bi ostvario mogućnost od 5% poreske nadoknade. Treba da dokaže da je roba u njegovom vlasništvu i da donese sertifikat o kvalitetu robe, tj. nalaz kontrolne kuće o kvalitetu robe da bi se ona mogla jasno prezentovati u nalogu prodaje sa tim kvalitetom i u toj količini. Popunjava nalog prodaje, koji se daje Agrar produktu, a ovaj ga prosleđuje Produktnoj berzi. Sve u svemu, procedura je vrlo jednostavna.

Da li postoji kontrola robe koju su ponudili poljoprivredni proizvođači?

-To radi Agrar produkt, ali u principu, ako proizvođač daje kantarsku potvrdu, vlasnički list od strane nekog skladišta ili silosa i prezentuje papir, sertifikat o kvalitetu konrolne kuće, da li je to SGS, ili Jugoinspekt nije bitno, taj papir je verodostojan. Po pravilu čovek iz Agrar produkta ide na lice mesta i uverava se da je roba fizički prisutna i da je tog kvaliteta kao što piše na papiru. Kupac ponuđene robe pare prebacuje na Agrar produkt, a Agrar produkt na tekući račun poljoprivrednika.

Koji su najveći problemi sa kojima se Produktna berza trenutno suočava?

-Ambicije Produktne berze se trenutno usmeravaju na usklađivanje sa propisima i pravilima kako funskionišu robne berze na velikim svetskim tržištima, a da bi se to uradilo mora se najpre doneti Zakon o robnim berzama. Mi aktivno učestvujemo u pisanju tog zakona, jedan nacrt je već izašao. Pitanje kada će zakon biti donet, s obzirom da idu izbori. Produktna berza ima ambiciju da jednog dana na najbolji mogući način organizuje robno tržište. Tu još dosta predradnji treba da se obavi, a jedna od prvih je da se uredi Spot tržište donošenjem zakona koji bi povećao sigurnosne sisteme u berzanskom poslovanju, koje trenutno nemamo. Drugim rečima, treba da se zaštiti integritet tržišta putem mnogo jasnijih i preciznijih pravila ko može da dođe na berzu i ko može da trguje na berzi. Verovatno bi mi jedan deo tržišta na taj način odbili od sebe, ali s druge strane, tako će postojati mnogo jasniji uslovi pod kojima neko može da se pojavi na berzi gde bi se stvorila apsolutna sigurnost trgovanja, što i jeste osnova i karakteristika berzi. Kada se stvori takav jedan pouzdan i suguran sistem na Spot tržištu, onda se otvaraju mogućnosti da se Produkntna berza implementira u onaj deo zakonskih odredbi i zakona na tržištu kapitala koji omogućava organizovanje terminskih tržišta (futures tržišta) pre svega tržišta opcija.

Sa čime se trenutno najviše trguje?

-Pšenicom i kukuruzom. Kukuruzom, ipak, najviše (oko 50 odsto), jer je kukuruz roba sa najvećim tržišnim potencijalom u Srbiji. Mi kukuruz dobacujemo i do dva miliona tona, što samo po sebi govori da je to roba sa najvećim tržišnim potencijalom. Kukuruz i pšenica (36 odsto) , čine preko 86% ukupnog prometa na tržištu, potom slede soja, sojino zrno, sojino i suncokretovo brašno, mineralna đubriva... Povremeno se trguje i drugim kulturama, poput uljane repice i suncokreta. U principu, trguje se sa svakom robom koja se može standardizovati. Ipak, po nekim metodološkim razvrstavanjima na berzi po predmetu trgovanja, robna berza u Novom Sadu ima karakteristike berze žitarica.

Ko su najveći kupci?

-Inostrani kupci koji se pojavljuju na berzi preko svojih predstavništva u Srbiji, tako da Produktna berza radi samo sa domaćim pravnim licima. Jednostavno, na Spot tržištu u fizičkom smislu ne možeš da radiš ako su nekompatibilni carinski sistemi, a mi nismo u sistemu carinske unije Evrope. Koliko god da CEFTA sporazum predstavlja EU, mi nismo još u tom sistemu, tako da radimo samo sa domaćim firmama.

Da li uopšte imamo perspektivu saradnje sa stranim partnerima?

-Imamo. Mi pokušavamo da uđemo na tržište EU saradnjom sa tržištem Italije i robnim berzama u Italiji.

Kakvi su kapaciteti Srbije u sejanju subkultura koje prodajete?

-Kapaciteti se znaju. Srbija raspolaže sa 4,5 miliona hektara obradive površine, a procena je za ovu godinu da je kukuruz posejan na 1,3 miliona hektara, pšenica na 470 i nešto hiljada hektara, soja i suncokret će zauzeti oko 70 hiljada hektara svaka, šećerna repa oko 55 do 60 hiljada hektara, i to je to. Ostalo su manje zastupljene kulture poput uljane repice, ječma, ovsa... Što se prinosa tiče, on je ispod svake mere proseka Evrope. Naš prosečan prinos pšenice nije ni 4 tone po hektaru, zavisno od godine do godine. Prošle godine je bio dobar, išao je preko 4 tone po hektaru. A baš taj prosek ume da zavede na pogrešan trag, jer, Vojvodini ima 30% veći hektarski prinos nego što je to slučaj sa drugim krajevima u Srbiji. Prosečan prinos kukuruza je između 5,5 do 6 tona suvog zrna po hektaru, što je takođe daleko ispod evropskog proseka.

Da li je posao Produktne berze samo da trguje ili imate i drugih aktivnosti?

-Mi smo prošle i prethodnih godina dosta radili na edukaciji studenata sa fakulteta sa kojima imamo višegodišnju saradnju, kao i sa srednjoškolcima. Takođe smo učestvovali i na više od 20 raznih tribina, seminara i savetovanja organizovanih radi promocije berzanskog trgovanja. U principu, najviše se bavimo tržištem, ali je i nama jasno da je, ukoliko je hektarski prinos veći, onda je proizvodnja rentabilnija i postoji veća ponuda, odnosno promet i kokurentnost na ino tržištu. Naš problem je što ulazimo u petu godinu primene berzanskog trgovinskog CEFTA sporazuma koji podrazumeva da se carinske stope smanjuju, da imamo carinski sve manje zaštićenu proizvodnju, koja se sve više izlaže međunarodnoj konkurenciji. Kada se izlažeš konkurenciji, ne možeš biti konkurentan ako imaš duplo manji prinos nego u Evropi. Na taj način ćemo ili nestati na tržištu ili ćemo biti potpuno nekonkurentni. Najperspektivnija grana koja može da se uključi na to međunarodno tržište je poljoprivreda, na njoj treba insistirati, ali uz stalno poboljšavanje uslova za proizvodnju i podizanje kvaliteta robe. To je, pre svega, stvar Ministarstva poljoprivrede. Imamo silna obećanja u predizbornim kampanjama, poput onih o podizanju zalivnih sistema, što je, prema mom mišljenju, jedan od osnovnih preduslova za povećanje produktivnosti. Sa aspekta tržišta, treba podići tržišni kapacitet poljoprivrednih proizvođača u toj meri da ne zavise od neke paritetne razmene prilikom zasnivanja proizvodnje. Često imamo slučaj da kada treba da finansiraju proizvodnju, poljoprivredni proizvođači nemaju finansijsku kondiciju da to sami urade, već su prinuđeni da idu na paritetnu razmenu za veštačko đubrivo, seme itd. U toj paritetnoj razmeni oni gube, jer uslovi koje im daju ti veliki organizatori proizvodnje ili proizvođači đubriva, semena i dr. Nisu dobri, pošto se u taj paritetni odnos uvek ugrađuju i neke kamate. U toj utakmici poljoprivredni proizvođači uvek gube, jer daju veliki deo svoje robe pre nego što je seme i ušlo u zemlju, što boli njih, ali i nas koji, praktično, živimo sa njima i delimo zajedničku sudbinu-obavestio je Žarko Galetin.