Wed06192024

Poslednja izmena:11:07:14 PM

Back KULTURA LIČNOSTI Sandra Stanković, ikonopisac

Sandra Stanković, ikonopisac

  • PDF

Prvobitno je samo Bog bio priznat kao stvaralac, tvorac. Tek 1870. godine termin  stvarati, kreirati, ulazi u upotrebu u francuskom slengu, a koji su koristili umetnici da bi se izdvojili iz salonskih krugova. Pun značaj kreativnost je dobila sa počecima vrednovanja orginalnosti. Tada je bilo moguće zamisliti da su i pojednci kreativni. U početku je kreativnost bila svojstvena samo muškarcima dok se ženska rasipala po kući, majčinstvu i organizaciji društvenog života porodice.

Verovatno bi se tradicija nastavila, da u istoriji nisu postojale žene koje su i pored zadovoljenja svih obaveza koje je društvo od njih zahtevalo, uspele da se, pre svega talentom i hrabrošću da ispolje svoj talenat, ostvare.

Jedna od takvih heroina je Sandra Stanković, ikonopisac iz Kikinde, vlasnica ikonopisne radionice, predsednica Udruženja žena „Artesa“ iz Kikinde i potpredsednica Opšteg udruženja preduzetnica u Kikindi, i nezvanično, vatreni zagovornik prava žene na znanje, rad i slobodan život.

- Većina ljudi se, sticajem okolnosti, ne bavi svojim profesijama, već radi neke druge poslove, a ja sam izabrala da radim ono što volim. To je ikonopisanje. Počela sam da slikam, kao dopunsku aktivnost u periodu od četiri godine, koje sam uz dvoje male dece provela kod kuće. Kasnije me je to toliko zaintrigiralo da sam neko vreme uzimala privatne časove ikonopisanja kod Borislava Živkovića, ikonopisca iz Beograda, i od kojeg sam dobila samo jednu dobru osnovu. Posle toga sam stupila u vezu sa Grkom, Spirosom Karelasom(Spyros Karelas),koji me je ikonopisanju učio putem skypa. Mi se nikada nismo videli, ali ja sam imala vere u njegovo znanje, a on u moj talenat i brzinu. U početku nije mogao da poveruje da takav kvalitet mogu da postignem za tako kratko vreme, da mi je za ikonu formata 26x36 dovoljan samo dan, pa smo imali dogovor da mu svaka dva sata, corpus delicti, prikažem šta sam za to vreme uradila. Najveća nagrada mi je bio njegov komentar da ukoliko jednog dana bude imao potrebu da neko radi za njega, da bi voleo da to budem ja, pre svega zbog svoje upornosti, jer ponekad slikam 12 sati dnevno, ali i brzine. Nažalost, on se danas više ne bavi ikonopisanjem iako je završio fakultet ikonopisa.

-Mislim da je upornost jedna od najvećih vrlina. Do sada sam uradila oko 1000 ikona, i sada ih već ima širom sveta. Trenutno je jako aktuelna izložba, koje smo moja drugarica Snežana Rica i ja priredile, za sada u Kikindi, na temu srpskih žena, kraljica i princeza.  Povod za to je bila knjiga Željka Fajfrića, koju sam pre dve godine pričitala,Srpske kraljice i princeze i bila sam istovremeno fascinirana sadržajem, ali i šokirana svojim neznanjem o ženama koje su obeležile našu istoriju. Nekako su se povezale dve priče: priča mog Udruženja žena „Artesa“ sa pričama o ženama koje su „pisale“ srpsku istoriju, pa sam rešila da ih oslikam. Snežana Rica i ja smo oslikale ukupno 16 kraljica i princeza i one su doživele svetlost dana viđene na naš način. Slike su rađene na drvenoj podlozi koja ima neobičnu formu, na drvetu koje je onakav kakav je nađen u prirodi, samo je intervenisano na podlozi. Želela sam da to bude tako zato što ni one nisu bile ukalupljene u društvo u kojem su živele, već su ga prevazilazile svojom širinom delanja i mišljenja. O likovima nekih žena nismo imali nikakvih zapisa u vidu slika, kako su izgledale, kao što je npr. Mara Branković ili despotica Jerina. Imale smo zadatak da izvučimo njihove biografije i da ih mi predstavimo onakvim kakave ih vidimo, i zapravo neke su naša projekcija, vođene premisom da umetnost ne podražava stvarnost već omogućava da je vidimo. Npr. despoticu Jerinu sam pokušala da je predstavim i kao ženu i kao majku, koja je nepravedno osuđena. Nismo imali nikakve naznake o liku Olivere Lazarević i upoznavši se sa njenim životom, njen izraz lica predstavlja dete zarobljeno u telu žene, snažne, pravedne i zaljubljene u sultana.

-Uz pomoć i razumevanje lokalne samouprave, koja nam je izašla u susret i izdvojila sredstva po projektu oživele smo likove naših vladarki, doduše to je bilo samo krajem godine u Kikindi, ali smo planirale da je posle Sarajeva selimo po gradovima Srbije. Ima najava i za Beograd, Novi Sad, Niš ali finansije su veliki problem.

Naša sledeća tema će biti bosaneke kraljice i princeze, a moja želja je da povežemo i kraljeve, pa da spojimo tu priču. Ostalo je mnogo njih koje nismo uradile. Mnoge žene iz novijeg vremena su takođe zanimljive ali jednostavno, novac je presudan.

Neke od njih su proglašene za svetiteljke, mi smo ih samo predstavile srednjovekovnom tehnikomjajčane temperena drvetu, kao što se oslikavaju ikone i dale smo im mogućnost da budu prikazane i da se o njima priča. Nažalost, o njima se elativno malo zna, ali je fascinantno kako one izgledaju zajedno, kada se sve poređaju i kada se o njima govori, tada one dobijaju dušu.

Na insistiranje da pokuša da opiše sebe u jednoj rečenici, Sandra Stanković kaže da je ona od onih koji iznalaze sebi problem samo da bi imali šta da rešavaju. A na pitanje da li sebe doživljava kao umetnicu, odgovorila je da sebe doživljava kao slobodnu ženu. 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com