Dok je u svetu potrošnja ribe poslednjih pedeset godina sa 9 povećana na 14 kilograma na godišnjem nivou, a u Evropi taj prosek iznosi preko 22 kilograma, sa ubedljivim vođstvom Portugalije od preko 61 kilogram, Srbija kaska na začelju. I pored saznanja da meso ribe, pored omega-3 masnih kiselina, sadrži i antioksidanse koji štite mozak, od kojih je najdelotvorniji selen, Srbi jedu 5 do 7 kilograma ribe godišnje po osobi. U prevodu to znači, da se riba u Srbiji i dalje skromno koristi, ali da je znatno povećana njena potrošnja u danima posta i nekih praznika, i da je veća kod žitelja rečnih priobalja u odnosu na stanovnike kontinentalnog dela zemlje, gde se riba gotovo i ne jede.
Ali, Srbija sigurno drži svetski rekord po broju svetkovina na kojima se kuva riblja čorba, tzv. kotlićijadama Da spomenemo “Zlatni kotlić Vojvodine” u Pančevu, "Zlatni kotlić" u okviru Dana piva u Zrenjanu, pa kraj Sunjog čarde na obali Ludaškog jezera, Veliko finale takmičenja u kuvanju riblje čorbe u Opovu, koji označava početak manifestacije "Dani šarana na srednjem Potamišju”, pa kuvanju riblje čorbe „Kotlić pod Titelskim bregom“, Stari Slankamen, Sanad, Stari Bečej, Žabalj…U okviru Parastosa dudu, u Kovilju početkom juna, Kanjiži, Sremskim Karlovcima, Banoštoru, Pavlincima, Petrovaradinu, i još mnogo zlatnih kotlića kraj čardi u okolini Novog Sada. Ipak dve manifestacije treba posebno istaći: jedna je najstarija, a druga je najveća. Ove godine su po 47. put održane “Alaske večeri” u Velikom Gradištu, i ovom tradicionalnom manifestacijom Gradište je umnogome obogatilo turističku ponudu. Kuvanje riblje čorbe u Novom Bečeju, u okviru “Velikogospojinskih dana”, doprinelo je raznovrsnosti programa, i postalo najmasovnija manifestacija ove vrste, koja je ove godine okupila preko 160 ekipa.
I dok se na sceni kraj Tiskog keja odvijalo nadmetanje tamburaških bandi, na platou se kuvala riblja čorba. Iskusne mnogočlane ekipe su u svoje kotliće uz luk, vodu, alevu papriku i obaveznu ribu, dodavale i svoje male tajne đakonije, sve u želji da zadive internacionalni žiri, ne bi li im se kotlić pozlatio sa 100.000 dinara, koliko je iznosila prva nagrada.
Pred žiri je došlo 150 uzoraka, od kojih je 24 prošlo u drugu etapu, a oko 5 čorbi se vodila oštra borba, koju je sedmočlani žiri dostojanstveno okončao proglašenjem pobednika. Mlađani Bečejac nikako nije mogao da poveruje da li je njegova čorba najbolja ili da je osvojio prvu nagradu. Tek, njegova zbunjenost je išla dotle da nije stigao ni majicu da obuče, već je onako opušteno, zahvalio svojoj ekipi “Crnoj mački” na podršci.
Vlasnik boemske čarde "Na kraj sveta" u Kovilju, Đoka Varenika, bio je jedan od članova žiria. On kaže da se u njegovoj čardi riblja čorba jede svakodnevno, a on se svakog dana, kuvajući istu, takmiči sam sa sobom. Verujemo mu na reč da to nije lako, a nije lako bilo ni ovo žiriranje o kome kaže:
-Ja mislim da je ovo zaista jedinstveno takmičenje po broju takmičara. Mislim da ne grešim ako kažem da je najveće, mada je veliko bilo i u Starom Bečeju, a na nedavno održanom u Velikom Gradištu je bilo 116 učesnika. Tako da kod nas ima velikih takmičenja, ali ovo je najmasovnije, ovo je pravi praznik. Mogu da kažem da smo bili prilično složni kada su bile u pitanju najbolje čorbe. Prvo smo eliminisali vizuelno blede čorbe u kojima je bilo raskuvane ribe, dok na kraju nismo ostavili one koje zadovoljavaju bojom, gustinom i raskuvanošću ribe i luka i prešli na probanje ukusa. Ali, čim čorba nema boje ona nema ni ukusa, a ukus nosi najveći broj bodova. Da se desilo da su dve čorbe imale isti broj bodova, pobedila bi ukusnija. Za to nije bilo potrebe, jer su prva tri mesta bila kod svih članova otprilike ta. Na ukus čorbe najviše utiče vrsta ribe, a nisu svi kuvali od iste ribe, šarana. Neko je na ocenjivanje, da li radi šale ili nečeg sličnog, predao glavu od amura uokvirenu sa malo čorbe, koji je bio težak možda 7 do 8 kg.
Pitali smo Đoku Vareniku da nas uputi u tajnu zvanu dobra riblja čorba, ali je on rekao da je tajna da tajne nema, i da je najveća tajna skuvati čorbu sa optimalnom količinom ribe, vode i začina:
--Čorba mora dobro da izgleda a za to je zadužena dobra paprika; što se tiče ukusa, mora da se pazi da paprika ne nadjača ribu. Riba je prioritet u svakom kuvanju riblje čorbe i paprikaša, a ne da se zatrpa sa nekim začinima, što je po mom kriterijumu nedopustivo. Imamo i riblje čorbe koji su ustvari riblji paprikaši. Ljudi naprave da bi bilo što gušće, stave manje vode, drže duže na vatri, da uvri i onda bude gusto. Ja sam za to, da se takvi eliminišu ili da se da manja ocena, jer su promašili temu. Zatim, parče ribe u čorbi mora da ostane u celosti, da bude skuvano, a ne prekuvano. Kada takmičar čuva jedno parče za uzorak da mu se ne raskuva, i ne skuva ga dovoljno zato što ga samo spusti nekoliko minuta pre predavanja kotlića, onda takvo parče ostane krvavo oko kostiju, i to se dešava često. U želji da krajnji proizvod što bolje izgleda, neki „kuvari“ stavljaju ulje ili masnoće koje diže papriku gore i na taj način se stvara utisak da je to jako dobra boja, ali to je masnoća. Kada vi malo razgrnete kašikom vidite da ta čorba nije crvena nego siva – rekao je Đoka Varenika.
Ponekad poneko se posluži malo i nečim što retko kada može da prođe verziranim i dokazanim kuvarima ribljih čorbi. Članovi žiria su i sami bili takmičari, i ni jedan štos im nije stran, samo su im neki simpatičniji od drugih. Najbolji geg ovogodišnjeg „Zlatnog kotlića“ na 7. Velikogospojinskim danima u Novom Bečeju bio je uzorak jarećeg paprikaša. Zabunom ili ne, tek dobro je zamirisao među onom silnom ribom. A kada bi neko sa strane stajao i gledao koliko se i kako, te tople večeri četvrtka 23. avgusta 2012. godine, u slast jela riblja čorba, ne bi verovao da smo mi čudan neki svet koji ribu i riblju čorbu i ne voli nešto posebno.
