• Prethodna
• 1 of 7
• Sledeća

U Banoštoru, prvi podrum na koji naiđete kada idete putem od Novog Sada prema ovom sremskom mestu, jeste Podrum porodice Ačanski, koji stoji kao znak da ste ušli u vinsku priču koja stranice vremena ispisuje vekovima.

Podrum Ačanski osnovali su bračni par Ačanski, Milica i Jovan, kojima danas u svemu pomažu njihove ćerke, Danica i Jelena. Razvojni put bavljenja vinom nije bila konstanta. Izrastao je iz hobija i postepeno zauzeo primarno mesto u profesionalnim životima ove porodice, a način bavljenja grožđem i vinom diktiralo je, uglavnom vreme.

Ovoga puta, razgovor smo vodili sa uvek raspoloženom i šarmantnom Milicom Ačanski, Sremicom iz Banoštora, ženom koja je celog života što privatno, što profesionalno bila okružena ljubavlju. Godinama je radila kao matičar, dajući mladima, i ne samo njima, zakonski blagoslov na doživotnu ljubav.

Banoštorka u krvi i genima, ona je sa svojim suprugom Jovanom, sa kojim se upoznala, opet u Banoštoru, gde ga je kao inženjera vinogradarstva dovela struka, a zadržala ljubav, započela i osmislila sve što je danas dika i ponos ove kuće.

-Moj Jovan je dugo radio u vinogradima, prvo u društvenonom sektoru, a moj otac nam je jednom prilikom poklonio parče zemlje, da se iz hobija bavimo vinogradarstvom. Tako smo sedamdesetih godina na nevelikom parčetu zemlje, na površini od 12 m2, nešto manje od jednog jutra, zasadili svoj prvi vinograd, u kojem su bile zastupljene sorte Rizling, Župljanka i Neoplanta. Tako smo počeli - priseća se Milica Ačanski, pa nastavlja:

-Kasnije smo uzeli jedan vinograd u arendu, polako počeli da kupujemo zemlju, širili naš vinograd, da bi danas došli do nešto više od 5 hektara u našoj svojini. Pri tom smo ostali verni Rizlingu, za koji smatram da je jedan od najboljih za naš kraj, i kao sorta, i kao vino, a od crvenih sorti danas su u našim vinogradima zastupljeni: Frankovka, Muskat Hamburg, Chardonnay i nešto malo Vranca. Ove godine, po prvi put, moj suprug i ja, možemo da se pohvalimo i sa Muskat Otonel-om. Prvi rod, zahvaljujući i posebnim vremenskim uslovima, dao je i prvo vino koje je, po našoj oceni, fenomenalno.

Kapacitet našeg podruma je od 25 do 30.000 litara vina i uspevamo, iz godine u godinu sve da prodamo na manifestacijama, kojih u poslednjie vreme ima dosta i koje su sjajna prilika kako za prodaju vina, tako i za uspostavljanje kontakata sa potencijalnim kupcima. Međutim, dosta vina prodamo na „pragu naše kuće“, tako da iz godine u godinu nema „zaostalih“ boca, što je u skladu sa našim uverenjem da je najbolje „novo vino“ i da ga treba popiti od godine do godine, -znalački je podvukla Milica Ačanski.  

Nekada je bila praksa prema kojoj je „Navip“ otkupljivao grožđe i sav rod završavao je u podrumu ovog giganta, a period isplate je bio od 5 do 10 dana. Početkom 90-tih godina prošlog veka, uslovi poslovanja su se značajno izmenili i Ačanski su bili spremni da počnu sopstvenu proizvodnju, ali nisu imali kapacitet za nešto ozbiljnije. Od prvog nasleđenog vinograda, došao je drugi, pa treći i danas  porodica Ačanski, osim što u svom posedu ima više od 5 hektara vinograda, ima i podrum koji zapljuskuju vode Dunava. Naime, podrum „Ačanski“ se nalazi na obali Dunava, može da primi 30 gostiju i samo je čuvenim banoštorskim drumom, glavnom ulicom mesta, razdvojen od njihove porodične kuće. Iz njihovog podruma pruža se jedinstven pogled na bačku stranu, na tišinu i spokoj, i uz odlično banoštorsko vino zahteva, namesto žurbe, trajanje, želju da se u ovom ambijentu, što duže zadržite.

Planovi Ačanskih su da prošire kapacitet skladišta i degustacionog dela i da ga prilagode boravku za 50 gostiju, koji na „Vinskom putu“ kroz Frušku goru zastaju ovde, uz sugestiju moje malenkosti, da to, po mogućnosti bude poslednja stanica u dnevnom programu, jer teško neko može odoleti svoj lepoti užitka koja se pruža sa ovog mesta.

Tako je jedno zanimanje iz hobija ovoj porodici postalo primarno, a njihovo vino, poniklo iz jednog sasvim malog vinograda, prestižno. Gde god da se pojavi vino iz ovog podruma ili stvori gužvu pred štandom ili osvoji neku nagradu.

Ostaje žaljenje što ova porodica nema intencije za ozbiljnije bavljenje turizmom, u sklopu svoje vinarije, jer po svemu viđenom, nema sumnje da bi i to bila svojevrsna ekskluziva. Ovako, oni ostaju dosledni radu sa vinom, i u vinogradu, i u spravljanju ovog božanstvenog napitka, ali specifični i po tome što su kao vitez i lady najbrojnijeg Evropskog vinskog viteškog reda „Sveti Georgije“ iz Novog Sada.

Danas, iako penzioneri, u najboljim godinama i sa velikim iskustvom, uspevaju da odgovore svim obavezama koje ova veličanstvena, ali „sebična“ biljka potražuje od čoveka. Raduje što ćerka Jelena sa suprugom, namerava da taj posvećeni život svojih roditelja, nastavi. Jer, bila bi prava šteta, možda i zločin, ne iskoristiti znanje, trud i potrošene godine svojih roditelja, i kuću koja je opremljena  kompletnom mehanizacijom, traktorima, uređajima, pomagalima i za vinograd i za vinski podrum. Mladi pak imaju nameru da prošire proizvodnju sadnjom voćnjaka, krušaka Viljemovki, jer svako treba da utisne vlastiti pečat u ono što radi.