U ovoj priči ništa nije obično, ni mesto ni radnja, ni jedna sasvim posebna dama koja, ni manje ni više, nego izrađuje opanke. Nosilac je sertifikata Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, članica je Udruženja starih zanata Srbije i Udruženja žena „Artesa“ iz Kikinde i Opšteg udruženja preduzetnika Kikinde. Možete je videti na raznim manifestacijama i sajmovima, a na jednoj takvoj, u Niškoj banji, osvojila je prvu nagradu za proizvod starog zanata. Njeno ime je Mirna Rackov. Mirna je jedina žena koja se bavi izradom tradicionalne srpske obuće, opančarskim zanatomkoji u Srbiji izumire, jer se njime trenutno bavi trinaest ljudi.
Nakon prvih načinjenih koraka u životu, roditelji su joj kupili šumadijske opanke koje je tada nosila, u Orebiću na moru (Pelješac, Hrvatska), gde je živela i odakle joj je rodom majka. Do dana današnjeg je sačuvala te opanke, a pre par godina je i sama počela da se bavim njihovom izradom.
Kada je došla u Vojvodinu, rodni kraj njenog oca, da završi Srednju prehrambenu školu, još uvek nije slutila da će se zaposliti u privatnom preduzeću za izradu obuće, da će u to preduzeće stići narudžbina od lokalnog kulturno-umetničkog društva za izradu većeg broja „pertlaša“ i da će se njoj to toliko svideti, da će se osamostaliti i posvetiti ovom zanatu.
Mirna Rackov, tridesetšestogodišnja vlasnica SZR „Maca Papučarica“, s ljubavlju priča o opancima:
-U odnosu na druge opančare ja imam najveći broj modela, jer većina radi modele koji su vezani isključivo za Srbiju. Jako malo ljudi radi opanke koji su iz Vojvodine. Ja u ponudi imam opanke iz Bosne i Hercegovine, nešto iz Hrvatske i iz Crne Gore, uz one iz Srbije i Vojvodine. Što imam više modela, veće su šanse da ću imati posla. U ponudi je i igračka cipela, koja se koristi na probama za folklor, čizme takođe, koje se koristi za igre iz Vojvodine i Slavonije.
Interesantno je da svaka teritorija ima svoju vrstu opanaka. Čak ja imam četiri vrste banatskih muških i jedne ženske banatske, s tim što se za Banat koriste još i sandale i čizmice. Imam i šumadijske, makedonske, šopske, pertlaške, crnogorske, sarajevske, jer svaka teritorija ima svoju vrstu opanka, a ja sam u svoju ponudu uvrstila petnaestak vrsta.
Danas se opanci uglavnom koriste u KUD-ovima gde je svaka igra u skladu sa nošnjom i pripadajućim opankom.
Međutim, danas sve više ima pojedinačnih porudžbina, jer, ljudi ih kupuju ili kao poklon, uglavnom kada idu u inostranstvo. Često ih kupuju i da bi ih nosili, ali onda traže da se urade neke izmene npr. da šumadijski opanci budu bez kljuna, sarajevsko polje bez kljuna, pa se tada rade neke kombinacije.
Kada sam napravila prvi opanak zavolela sam ga više od bilo kojih cipela, jer se za njegovu izradu korsti isključivo prirodna koža, a za cipelu, koliko god je „kožna“ ima po neki veštački dodatak. Za opanke se uglavnom koristi juneća i kozja koža, čak se za izradu kapičara (oni opanci koji su zatvoreni) koristi uglavnom juneći vrat, to je donji deo tzv. đon na koji se posle dodaje lice. Lice može da bude iz jednog dela, može iz trakica koje se pletu, sve zavisi od modela.
A o tome koliko je vremena trebalo da ovlada ovim zanatom i da postane ekspert Mirna kaže:
–Ne malo. Posao je težak i izrada ima puno faza: od krojenja, bušenja, preko pletenja, do formiranja kalupa. A i opanaka ima različitih, teško se dolazi do uzoraka, jer jako je malo sačuvano. Postoje nekoliko modela koji se najviše upotrebljavaju, kao što je šopski, makedonski, šumadijski, pertlaši, dok je do ostalih modela prilično teško doći. Proces izrade zavisi od težine uzorka i može da traje od tri sata do tri dana. Cena jednog para se kreće od 5 do 7 hiljada dinara, u zavisnosti od izbora materijala.
Opanak je deo srpske tradicije. Opanak svi vezuju za šumadijski muški sa kljunom i on je simbol Srbije. Međutim, vojvođanskih opanaka ima nekoliko vrsta: četiri banatska, sremački, bački, zapravo svaka teritorija ima svoju vrstu. Meni su najdraži banatski zumbani, jer jako lepo izgledaju, sa malim rupicama, iz više slojeva kože i koristili su ih isključivo u svečanim prilikama i nije mogao svako sebi da ih priušti. Opanak je bio deo ne samo seoske nego i gradske nošnje. Srbija XIX veka teško da je imala drugu obuću domaće proizvodnje, a da nije bio opanak – obavestila je Mirna Rackov.
A zašto je ova naša opančarka svoju radnju nazvala “Maca Papučarica” , verovatno će biti jasno predstavncima srednje generacije, koji su kao obaveznu lektiru za prvi razred imali priču slovenačke književnice za decu, Ele Peroci, pod ovim nazivom. I upravo je vredna Maca bila ta koja je deci iz jednog malog mesta učinila radost da im ušije, sredi, i napravi papučice baš po njihovoj želji, da budu i lepe i tople, onakve kakve bi oni voleli i sa kakvim bi bili zadovoljni, baš onako kako to želi i radi ova preduzimljiva, mlada i vredna žena, Mirna Rackov.
