• Prethodna
• 1 of 3
• Sledeća

Kućni ljubimci, a pre svih psi, nam nisu sve u životu, ali nam čine život ispunjenijim. Dobar marketinški potez je da snimite srceparajuću reklamu sa nekim kućnim ljubimcem, pre svih sa psom, jer su takve zagarantovano najgledanije.
 Nasuprot reklamama, u medijima, u horor tj. crnim hronikama, neiscrpni su primeri štete, ujeda, masakriranih ubogih ljudi od strane razjarenih zveri, koji su ponekad, ponekom kućni ljubimci. Nekako smo uvek puni ljubavi kada pričamo o nečemu dalekom, a kada dođemo u priliku da tu ljubav i pokažemo, onda je to druga priča.

Psi vole ljude. Za razliku od pasa, ljudi su nesposobni za istinsku ljubav i često mešaju ljubav i mržnju. Nauka se nije složila oko pitanja da li je čovek pripitomio psa ili je pas taj koji je prvi prišao čoveku. Bilo kako bilo, tek to je prva životinja koja je počela da živi uz čoveka. Pa gde je onda greška? Kao i uvek, u ljudima.
 Na pitanje: Zašto psi napadaju ljude, pokušali smo da damo nekoliko mogućih odgovora:
-zato što su im uskratili hranu,
-zato što su ih pripremali za borbu,
 -zato što su ih uplašili,
-zato što su ih napadali i tukli,
-zato što su ispravno procenili da je čovek glavni krivac za sve ružno što im se u životu dešava.
Najčešći scenario izgleda ovako: naša razmažena dečica, poželela su jednog lepog dana neku novu igračku, a roditelji k’o roditelji, požurili su da svojoj deci ispune želju. Međutim, kućni ljubamac, a govorimo o psu, nije igračka. On traži šetnju po principu što više to bolje, što znači nekoliko puta dnevno (nekada i noću). Svaki kućni ljubimac je i gladan, pa ga treba nahraniti, i ima svoje vreme za igru, za nestašluke, a ponekad i spavanje. Deca pak, idu u školu, na balet, jezike i muzičku školu, pa naša prezauzeta deca realno pored učenja, teško da imaju vremena za još neku dodatnu aktivnost. Postoje tu i određene zakonske regulative, po kojima određenu vrstu pasa ne mogu da izvode maloletna deca i sl. Zato, ako razmišljate o kućnom ljubimcu, a mislim na psa, ne računajte na vašu decu da će ga paziti, izvoditi, hraniti i po ceo dan se s njime igrati. Ponekad ćete to morati da uradite i vi.
 Važi pravilo da pas uvek liči na svog “gazdu” (uf, pretenciozne li reči). Moji ukućani su odmah primetila da naša kuca liči na mene. Ali, poenta nije u izgledu nego u karakteru. Svesno ili ne, uvek biramo vrstu koja nam karakterno najviše odgovara. Nežnije predstavnice lepšeg pola preferiraju “male bele”: maltezere, bišone, bolonjezere, čivave kratkodlake i dugodlake, patuljaste toy pudle, coton de tulear, westike i da ne nabrajam dalje. Aktivniji ljudi biraju atlete među psima: boksere, dalmatince, ptičare, uvek raspoložene da kilometrima trčkaju uz bicikl. Porodični ljudi se pak opredeljuju za retrivere i labradore, biglove i tome slično. Moja drugarica je odabrala Astru, čau-čaua zato što je poslušna i mirna, baš kao i ona. Već duže vreme je gradski trend, pogotovo kod mlađih predstavnika jačeg pola, da za svoje kućne ljubimce odberu moćne pse: pitbulove, rotvajlere, staforde, ne bi li na taj način potvrdili svoj life stile. Ako se ovi psi vaspitaju sa puno ljubavi i nežnosti oni mogu postati maze kao i svi drugi. Ali, vrlo često njihova snaga izmakne kontroli onih koji se njima bave i onda oni, kao i svi drugi, mogu da pokažu svoju drugu, tamnu stranu. Zato se lepo kaže, nije svaki pas za svakoga. Sve ove podele su uslovne i često nas prijatno iznenadi mačo tipovi sa “finim”, natapiranim lepotanima.
 Najveći problem, kada su kućni ljubimci u pitanju, a mislim na pse, što ne umeju da govore. A kada bi umeli, njihove ispovesti bi bile neizmerno bolne i zastrašujuće. “Moj cilj u životu je biti jednako dobar koliko moj pas misli da jesam”, napisao je čovek koji je tukao do iznemoglosti svog psa kako bi testirao njegovu izdržljivost, a kada ga je pas napustio, plakao je kao malo dete jer je ostao bez svog najboljeg prijatelja.
 Ružno se ružnim vraća, kaže stara poslovica i upravo ona određuje glavnog krivca za sve ujede, ugrize, napade od strane naših kućnih ljubimaca. Jer, ko je izbacio nezaštićeno štene na ulicu? Čovek. Ko ga je zlostavljao i kome je smetao? Čoveku. Ko je mislio da može, a ne može da se brine o njima? Čovek. Ko ih je naučio da se bore u ringu poput zveri? Čovek.
 Izuzetno mi se dopao nedavno objavljen pristup problemu ujedanja pasa. Povodom vesti da je jedna žena štiteći dete i sama zadobila povrede od besnih pasa, novinarka je pokazala na primeru Kikinde kako taj problem može da ne postoji. Kikinđani su napravili azil za svoje pse i u gradu nema pasa lutalica, što su svi anketirani građani i potvrdili. Novosađani godinama čekaju da se i u njihovom gradu izgradi jedan prostor za najstarijeg čovekovog prijatelja, prijatelja za kojeg danas čovek nema vremena, mesta ili mu jednostavno prijatelj i ne treba. Azila nema ni u drugim gradovima. No, nije samo u azilu rešenje. Kako kaže jedna moja kučeća drugarica, pas ne treba da bude sam. Svaki pas traži nekoga kome će biti privržen i veran, nekoga ko će ponekad da ga: pod jedan pomazi, a pod dva, da ga nahrani.
 Od nedavna praksa usvajanja napuštenih kučića, a ne kupovina rasnih pasa je izuzetno plemenita gesta. Ti šareni mešanci itekako umeju da pokažu svoju zahvalnost što ste im pomogli i sigurno da vam to nikada neće zaboraviti. S druge strane vi možete postati vlasnik jednog orginala, neponovljivog, jedinstvenog predstavika najboljeg čovekovog prijatelja.
 Ako hoćemo, a hoćemo da živimo u jednoj ozbiljnoj državi, onda moramo naći načina da sankcionišemo one koje napuštaju i ostavljaju jedno živo biće da umre, zaštititi životinje, a mislim na pse, od nasilnika, od onih koji ne vode računa o njima, koji ih zapostavljaju i maltretiraju. Treba da se nađe modus po kojem će biti sankcionisani oni vlsnici čiji psi, vođeni životnim nagonom beže i stvaraju nove nevolje (treba kontolisati parenje). Ima tu još mnogo toga da se kaže, ali jedno je sigurno: iza svake nesreće prouzrokovane od strane psa stoji pravi krivac, čovek.
 Pasa lutalica po našim gradovima ima neopravdano mnogo. To govori o nama, o tome kakavi smo i šta smo. Civilizovane zemlje su taj problem rešile. Da li i koliko puta treba da se desi zlo, da bi se mi, ljudi potrudili da učinimo neko dobro?