Kreativni studio Insitut za transfuziju dizajna Baneta Radoševića, predstavlja ono nadrealno mesto koje se smesti i uklješti u nekom energetskom grotlu iz kojeg isijavaju neke nove ideje, istine, pravci koje će biti moguće spoznati, u nekim širim pojmanjima, tek kada malo odmaknu u vremenu.

Poslednjih decenija u svetu se pojam lepog počinje vezivati za sve segmente života, rada, postojanja. Umetnička disciplaina koja se bavi organizacijom vizuelnih elemenata, boje, oblika, linije, iliti dizajn, tanjir, stolicu, vešalicu, idejno uokviri i podvrgne estetici lepog.   Zajednički, suštinski imenitelj svoukupnog života je izdvajanje lepog kao primarnog svojstva. Najveći korak u tom pravcu u našem prostoru uradila je upravo Galerija ITD, a njen tvorac i vođa projekta, Bane Radošević o njoj daje svoje viđenje.
*Šta je Galerija ITD?
-Galerija ITD je samostalni proizvođač događaja u kulturi. Ona nosi naziv Insitut za transfuziju dizajna (ITD).
*Zašto?
-Tvrdim da transfuziju pozitivnih krvnih zrnaca moramo pod hitno da uradimo na ovom prostoru, ne u Novom Sadu, nego u celoj zemlji. Svuda gde se govori jezik koji mi razumemo. Isto se odnosi i na druge krajeve prostora koji je nekada činio zemlju, koja se zvala Jugoslavija i u kojoj sam ja vaspitan. Ista količina ogorčenosti i deprimiranosti koja je prisutna kod novosadskih umetnika, prisutna je i kod umetnika u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji. Mi hoćemo da napravimo transfuziju pozitivnih krvnih zrnaca  i pozitivne vibracije. Trudimo se da vidimo šta nam je to zajedničko sa svim narodima u okruženju. Da li je to boja ili Dunav, da li su osim boje i Dunava i mentalitet, ili su to kuhinje. Mi smo Galerija koja se ne bavi iskuljučivo galerijskom delatnošću. Mi se bavimo vizuelnim komunikacijama, jer su one međunarodni jezik. Kada vi pokažete jedan znak, npr. kažiprst, to razume i Mađar, Nemac i Japanac, da je to smernica. Mi se bavimo pozicioniranjem vizuelnih komunikacija znakova koja će nam omogućiti da ako naučimo taj međunarodni svetski jezik, da lakše komuniciramo. Ako lakše komuniciramo, lakše se i razumemo. To je osnovni cilj ovog projekta.
*Gde se nalazi Galerija ITD?
-Na Petrovaradinskoj tvrđavi, na izuzetnom mestu. Jer, ako dolazite peške na kraju tunela nailazite na Galeriju ITD i daje sjajnu simboliku, jer na kraju tunela pokazujemo neku dobrotu, lepotu i znanje. Galerija ITD se nalazi pored Starog sata. Mi hoćemo da pored ovog Starog sata, koji pokazuje sadašnje vreme, da pokažemo neko novo vreme koje dolazi. Zato najčešći gosti u Galeriji nisu klinci, protiv kojih nemamo ništa, naprotiv. Samo hoćemo klince da naučimo, ali ne mogu polupismeni učiti nepismene. Vrhunsko pismeni ljudi u grafičkom dizajnu i muzici, pokretu, svi umetnici koji komuniciraju internacionalnim sistemom znakova pronalaze, zajedno sa nama u ovom prostoru novi pokret, nove forme, u pozirištu, u muzici, u pisanoj i izgovorenoj reči, sve što čini simbol jednog vremena u kome živimo i vremena ka kome težimo.
*Odnos društva prema kulturi?
-Ja ne nalazim razumevanje u polju kulture. Kultura nije siromašna, ona je po pravilu potcenjena. Rezultati do kojih smo došli na polju kulture govore samo o tome koliko smo uložili u kulturu. I od toga malo, ja ne mogu da kažem da sam preskočen. Podrži mene i Grad i Pokrajina. Ipak, najveći teret podnose autori koji ovde izlažu i moji saradnici i ja. Moji saradnici su skupljeni u „Mali umetnički kolegijum“, skraćeno MUK , jer su zanemeli od nerazumevanja društva, sredine u kojoj žive i rade. I zanemeli su od budućnosti koja im je dizajnirana. Ali, niko nas ne može toliko odbiti, niko nas ne može toliko ne razumeti, koliko mi možemo da imamo energije da dalje radimo i da pružimo u ovoj Galeriji. U ovom prostoru, nekada se nalazila pekara, što znači da se u njemu uvek nešto mesilo, i mi hoćemo da zamesimo neke nove situacije, odnose, da zamesimo neke nove umetnike koji će obeležiti ovo i dolazeće vreme.
*Koliko smo kreativni?
-Ubeđen sam da smo mi područje kreativnosti. Ja sam ubeđen da su ova deca koja sada završavaju školu, da su to najkreativniji mladi ljudi. Tvrdim da je svaka, pa i naša generacija kreativna, kao i generacija naših očeva i dedova, jer se mi nalazimo na trusnom području, gde su se dešavala stalna gibanja i samo najkreativniji su uspeli da prežive. Ako smo svi potomci kreativaca, onda i ta deca koja vuku poreklo od njih moraju biti kreativna.
*A gde se mi onda izgubimo?
-Ne izgubimo se mi. Mi imamo sjajne veslače, ali nemamo čamac. Naši veslači kada se nađu u pravom čamcu osvajaju prva mesta. U to nas svakodnevno uveravaju naši mladi hemičari, fizičari, inženjeri, doktori koji su na glavnim klinikama svuda u svetu. Ona deca koja nisu uspela, nisu uspela zato što su tu, zato što im niko nije dao čamac ili reket. Mali Đoković, sada veliki i sjajan, da je ostao u Novom Sadu i TK „Novi Sad“, niko ne bi znao za njega.
*U kom pravcu ide ITD?
-Imam tu sreću da se ova Galerija nalazi na takvom mestu da veliki broj stranih gostiju dolazi ničim izazvan. Prolazeći kroz Srbiju, Vojvodinu, vide da je tu na ovom lokalitetu jedna izuzetna tvrđava. Dođu da vide tvrđavu i dolazeći do sata i pogledajući na Dunav, oni su videli sve ono što im je grad ponudio. Pošto nema drugih sadržaja oni dođu u Galeriju. Za ovu galeriju zna i Art Directors Club New York, koja se već treću godinu za redom odvija u ovom prostoru, i traje šest meseci, i vidi je 24 do 26.000 posetilaca. Nijedna galerija ne može da pohvali sa tolikim brojem posmatrača. Mi imamo kvalitetan program i na dobrom smo mestu. Da je na tvrđavi, ali na nekom drugom mestu, bez obzirom na kvlaitet, ne bi imali ni 1.000 posetilaca. A da li sam sa tim zadovoljan, mogu da priznam da ja toliko volim ovaj grad, da mislim da mi ništa nije dovoljno, da mu treba još bolje. Ja bih voleo da ova Galerija ima još veći broj posetilaca, da ima još opremljenije izložbe.
*Kako to pokrenuti?
-Mi obično imamo više posetilaca iz Beograda, Subotice, Niša, nego Novosađana. Novosađani dolaze na tvrđavu samo kada im dođu gosti. Znaju da su već bili na tvrđavi kada su išli u osnovnu školu sa učiteljicom, pre toga sa bakom i dekom i šta će sad tamo.
Ali, Petrovaradinska tvrđava nisu samo cigle. Ovde postoji ogromna kolonija umetnika, najveća na svetu. Ovde ima 96 ateljea u kojima stvara preko 250 umetnika raznih profila. To su kompozitori, slikari, vajari, fotografi, dizajneri... Ali, mi isto tako ništa nismo uradili da to popularišemo. Novosađani ne znaju da ima tolika količina krativne energije. Mi bi morali ovu tvrđavu, ovu kreativnu zonu, reklamirati po svim časopisima, u svim medijima, na putu od Mađarske do Novog Sada morali bi postaviti 50 bilborda, koji bi upućivali na to da su tu ateljei.
Ima nešto što je prešlo na sve strukture, ne samo na umetnike, neka vrsta depresije i svi čekamo da se nešto desi. Ova priča o Evropi zvuči kao da ćemo ući u neki Rulet Club iz kojeg ispadaju samo sedmice i da će nam neko dati novce. Mi treba da uđemo u Evropu i da imamo evropsku kulturu, evropske standarde u hodanju, vožnji kolima, evropske standarde da kola vozimo po evropskim putevima, da imamo takve standarde u ophođenju među ljudima, kada vadimo dokumente...
*O Novom Sadu 2020?
-Mi se već ponašamo da smo Evropska presonica kulture. Moj prijatelj, Radomir Vuković, glavni urednik art časopisa Kvadrat, je u aprilu 2006. godine kada je izašao poslednji broj je rekao, da je po ideji Melina Merkuri, 13. juna 1985. godina ustanovljena Evropske prestonica kulture i da to poslednjih deset godina nijedan glavni grad neke države to nije bio, nego drugi grad po veličini. I napisao je da će neko odlučiti kada jednog dana budemo znali kako nam se zemlja zove, kako nam izgleda grb i zastava, koji broj stanovnika imamo i koje su nam granice (ja se sada nenamerno bavim politikom), da će neko odlučiti da Novi Sad bude Evropska prestonica kulture. Nećemo to mi odlučiti, jer mi se ne pitamo. Nismo se pitali ni da ne budemo Jugolavija, već će neko odlučiti da Novi Sad bude Evropska prestonica kulture.
*Šta sad to znači?
-Mi smo se poveli za tim da je to lepo i da  mi nemamo vremena da čekamo, i mi se već ponašamo kao da je Novi Sad Evropska prestonica kulture. Projekat posvećen jednom piscu, pedesetogodišnjici stvaralaštva Pere Zupca, odgovara svakom gradu koji je do sada bio Evropska prestonica kulture. Projekat „Bizarna smrt Dabljutia“, Zorana Blažine iz Beograda, kao i izložba našeg divnog majstora fotografije Željka Škrbića, svaka prestonica kulture bi poželela da ima takvu. Art Directors Club New York se dešava  samo u 16 evropskih gradova, a predstavljeni su najbolji radovi iz celog sveta. Mi se ponašamo kao da mi jesmo prestonica. Ako to dođe i ako nama zvanično daju ime, mi ćemo biti srećni – zaključio je Bane Radošević.