U roku od mesec i po dana, na teritoriji beogradske opštine, održane su tri vinske manifestacije: Festival srpskih vina u Lazarevcu (početkom novembra), Festival vina, gastronomije i vinskog turizmaMediteraneo ( 24. i 25. novembra)  i minulog vikenda, tačnije u petak i subotu 21. i 22. decembra, kao tačka na i, u beogradskom hotelu Hajat poslednji u nizu velikih vinskih manifestacija, osmi po redu Beogradski salon vina u organizaciji firme “In Vino”. Organizatori ovog poslednjeg vinskog hepeninga u 2012. godini, najvljivali su 500 etiketa, više od 80 vinarija, više od 40 događanja tokom trajanja manifestcije, a držeći do nivoa od pet zvezdica, odredili i takve cene.

  I dok se sabiraju utisci, kako organizatora, tako i vinarija, odnosno vinara, ali i onih koji su imali prilike da degustiraju ponuđena, ipak, mora se konstatovati da u Hajat nisu prispela sva trenutno najbolja srpska vina. Izostale su mnoge vinarije umorne od manifestacija i finansijski iscrpljene, još nedovoljno upotpunjenog fonda za pomalo već prebukiran program nastupa na priredbama ovakve vrste, poput, priznali to neki ili ne, vodeće srpske Vinarije Aleksandrović, čija su vina ove godine na internacionalnim takmičenjima osvojila ukupno čak 32 medalje.
Sa ove tri manifestacije, provereno znam, vinari nose različite utiske. Pomenuta dva festivala u Beogradu su prestižna, ali ne bi smela da se uljuljkuju u samozadovoljstvu. I dok je za Beogradski salon vina još rano za konačni utisak, za Mediteraneo važi mišljenje da je postavio ozbiljan domaći zadatak za organizatore budućih festivala, ne samo zbog “izbrojanih” 5.000 posetilaca, 80 vinarija učesnika i četrdesetak pratećih događanja, već pre svega zbog izuzetno kvalitetnog sadržaja manifestacije i stručnjaka različitih profila koji su se tamo pojavili. Festival u Lazarevcu, malenom rudarskom gradiću, je priča za sebe, koje sve više ima i u drugim, manjim sredinama u Srbiji, gde se vinari “neguju” tako što im se obezbeđuje besplatan nastup i sve usputne beneficije, što je jedan od razloga da se svake godine hala SC Kolubara ispuni sa velikim brojem izlagača, ali i brojnim posetiocima. Istina je da je Beograd najveći grad u Srbiji i najveći potrošač vina, ali je istina i to da se vino sve više pije i u manjim gradovima širom Srbije. Vinska priča je održavanjem upravo tih “malih” manifestacija, dobila ubrzanje pridobijanjem sve većeg broja vinoljubaca, ali je istovremeno, pokrenula i aktivirala mnoge koji su zaboravili da su njihovi preci imali vinograde i razmišljanje o ovoj vrsti biznisa.
  No, ovaj biznis se čini lak samo onome ko se u njega malo ili nimalo ne razume. Dakle, onaj ko kaže da je vinarima lako, grdno se vara, pogotovo ako utisak stekne na “šljaštećim” vinskim manifestacijama. Posle svih muka i strahovanja tokom godine, kada vino dospe u buradi, a potom i flaše, dolazi najgori period, period prodaje. Em je finansijska situacija u zemlji takva kakva je, a time i kočnica za mnoge da razmišljaju o svakom dinaru, a samim tim i da uskraćuju sebi zadovoljstvo uživanja u vrhunskim vinima, koja se kod nas kreću od 500 do 1.000 dinara, poneka i mnogo više, u zavisnosti gde se kupuju, dolaze na red i vinske manifestcije, koje poput poput pečurki posle kiše, rastu na svakom koraku, a samo poneka od njih nudi opravdanje svoga postojanja i cene koju plaćaju vinari za učešće. Sve bi bilo lakše da vinari ponuđeno vino distributerima, marketima, restoranima, mogu da naplate u redovnom roku, koji je kod nas veoma rastegljiv, ponekad i nemoguć. Jednom prilikom mi je moj dobar prijatelj, cenjeni i poštovani vinar, rekao da je naplativost njegovih vina tog meseca bila 10 posto i rečima deset posto. U takvoj situaciji, kada vinari moraju da obave i za to plate svaku stavku u proizvodnji grožđa, a potom  i vina, zaista, vinske manifestacije koje se organizuju, moraju imati potpunu opravdanost i svrhu. Ovako, em će ih “oderati” pojedini organizatori, em će na promocijama znatne količine vina besplatno dati u svrhu degustacije, em neće imati velike koristi od nastupa. Ipak, svi se uzdamo u bolje dane srpske ekonomije i srpskog vinogradarstva i vinarstva. Samo da nam se, tradicionalno žilavi vinari, ne umore.
U svetu, pa i u svetu srpskih sajmova vina, posetioci i vinari traže da se koliko toliko napreduje što sa enterijerom i akcesoarima, što sa dodatnim programom. O tome bi morali da porazmisle organizatori vinskih manifestacija u Srbiji, ukoliko žele da napreduju i da zadrže nivo, a time i broj učesnika.