Druga čaša
U Petrovaradinu je nekad bilo mnogo vinskih podruma. U njima su nastali zanimljivi običaji. Recimo, onaj poznat kao „druga čaša“.
Svako veče, od kasne jeseni do proleća, okupljali bi se ljubitelji vina u podrumu. Svako veče kod drugog gazde. Stojeći uz bure okupljeni bi  popili čašu vina. Ta prva čaša je bila besplatna. Sve naredne je trebalo da se plate. Ponekad, dešavalo se da se društvo svede samo nadomaćina i njegovog komšiju takođe vinara.

Oni su i tada poštovali običaj druge čaše. Govorili su da tako jedan drugome prave promet. Bilo je u tom duhovitom gestu nečeg naivnog i prostodušnog, ali i plemenitog i solidarnog.
Onoga što nam danas tako nedostaje.
Harmonija užitka
Kod nas je uobičajeno da se prema vrsti jela bira vino. Ako u taverni naručite raviole preporučiće vam lako belo vino uz njih. Uz jako meso, predložiće vam snažno crno vino sa puno tanina.
Međutim, Bela Hamvaš, veliki mađarski pisac i filozof, u svom čuvenom hedonističkom  bedekeru „Filozofja vina“ tvrdi suprotno. Prvo izaberite vino koje želite da pijete a zatim jelo prema njemu. Zašto? Zato što je vino duševno stanje i time pojava višeg reda. Hrana je telesna, što znači pojava u osnovi.
Dakle, uvek najpre ide izbor vina, a ono bira i hranu, ako želite potpun i neočekivan užitak.
Dobar znak
Nismo znali šta da radimo sa osama. U početku berbe bilo ih je na stotine. Sutradan na hiljade. Ma kakvi hiljade! Niko ne bi mogao da ih prebroji. Najpre su nasrtale na gajbe pune sveže ubranog grožđa. Ali, kao da im je to bilo tek predjelo. Onda su krenule na slatki grožđani sok. Bio je to za njih neodoljiv ručak. Ubrzo su im se pridruzile i pčele.  One su tamnije i zaobljenije od sitnih, žutih osica. Bilo je nepodnošljivo. Jedva smo savladavali posao i njih, ali ipak nekako odolevali svim preporučivanim merama ekološke i neekološke zaštite od nasrtljvaca, uključujući i masakr-metodu uklanjanja pomoću velikog industrijskog ventilatora.  Neko je rekao da se ose i pčele ne podnose. U berbi su se i te kako slagale. Dovoljan je bio nesmotren trzaj licem ili brz pokret ruke. Pojavila bi se odmah crveno-bela oteklina koja je nesnosno svrbela. Nastavile su da ujedaju i dok se presovalo grožđe i preostale slepljene bobice odlagale u kace za rakiju. Morali smo da se čuvamo od poludelih osa i pčela na svim mestima u kući. Koliko li su samo šećera odneli ti mali leteći lopovi na svojim krilima?
Ali, kad smo probali novo, tek prevrelo a snažno i puno vino, pomislili smo: Daj nam Bože dvostruko više osa sledeće godine!
Buteljka broj 765432
Ako je u nekim oblastima ljudskog rada potrebna industrijska kontrarevolucija, onda je to svakako u plemenitom vinarskom zanatu.Vinar je istovremeno tehnolog, enolog, somelijer, vinogradar, podrumar.Pa iako je tako već više od dve hiljade godina, zašto krojačima zakona ne pada na pamet da domaćeg vinara stave na spisak starih zanata? Valjane države, koje drže do tradicije,  podstiču ga i pomažu. Status  vinara-zanatlije dodeljuje se onima koji proizvode do 30.000 boca vina godišnje, a njihove eliksire poput bermeta, klareta, rozolije, grape,  najubedljivije preporučuju prestižne oznake „stari zanat“. Kod nas je  suprotno. Većina novokomponovanih vinara se naprosto utrkuju ko će pre dostići magičnu cifru od milion boca godišnje. Oni kao da ne znaju da lepota stanuje u malim stvarima, naročito u malim serijama vina. Kako tri ili četiri godine, recimo, negovati i ogledati svoje vino u boci sa rednim brojem 765432?! Pa, nije to telefon!
Izvor: http://www.vinarijabt.rs