• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

Treba još dosta da se radi na dešifrovanju jezika narodne nošnje, kojoj pripada i obuća, tj. opanak. Mnogi uticaji, ali i autohtone odlike opanka nisu dorečene niti istražene. Velika enigma predstavljaju simboli koji se nalaze u svakom obliku, šari, ili veličini ukrasa, detalja na opanku i to nije do kraja isčitano.

Plitka obuća, koja se sastoji od stopala, lica i opute ili kaiša za vezivanje naziva se opanak i tradicionalna je srpska obuća i srpski nacionalni simol. To znači da se takav, srpski, ni na jednom drugom mestu na svetu ne može naći, osim ovde, u Srbiji.
Iako je istorija opanka izuzetno duga, pa ga nalazimo i u dalekoj prošlosti (a i danas) na širokom indo-evropskom prostoru (od Indije do Skandinavije, od Atlantika do dalekog Japana), svaki region je toj volšebnoj obući dao posebnu osobenost, karakter.
Prve beleške o opanku nađene su iz Azerbejdžanu pre 5.000 godina.
Na sanskritu, za obućunalik na opanak koristi se pojam - upanah (upana) i dolazi od UPA - vezati, privezati, vezivati nagore i NAT - saviti, saviti se, a i danas se nosi u pojedinim delovima Indije kao deo svečane ili svadbene nošnje. Beleži se prisustvo opanka i u Iranu, Avganistanu, na mestima najstarijih civilizacija. Opanci su deo narodne nošnje i drugih balkanskih naroda na prostoru Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore.
Srpski opanak ima dugu istoriju, ali tek od vizantijskih vremena nađeni su materijalni dokazi za njegovo postojanje, zabeleženi na freskama kao deo odora feudalnih vladarskih porodica.
Opanci se razlikuju u zavisnosti od umeća izrade. Isprva su ga izrađivali seljaci za svoje potrebe, a onda je preko zanatskog umeća podignut do umetničkih vrednosti.
Srpski opanak zasnovan je na Pravoslavlju. Sve ono što je bilo u narodu stvoreno i što je imalo svoju umetničku i praktičnu i duhovnu vrednost, utkano je i u opanke, pa danas imamo širok spektar opanaka, koji baštine različite vrednosti.
Na svakom delu teritorije gde su živeli Srbi, opanci su imali neke posebnosti, karakteristike kraja u kojem su nastali. Pa tako imamo šumadijske, vlaške, šopske, makedonske, glamočke hercegovačke i druge “modele” opanaka.
U zavisnosti od vrste kože  i načina izrade, danas razlikujemo presne, crvenaše, građene opanke i kapičare. Presni opanci su pravljeni u kućnoj radinosti od sirove, neuštavljene (usoljene i na suncu osušene goveđe, svinjske, kozje ili bivolje) kože. Presne opanke pretežno je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske zone. Crvenjaši su rađeni manufakturno od poluštavljene goveđe kože. Nazvani su po boji kože od koje su pravljeni, u Užicu sredinom XIX veka. Krajem XIX veka pojavljuju se štavljeni, trajniji i bolji opanci, poznati kao đonaši, štavljenici, šabački ili šiljkani od uštavljene goveđe kože. I oni su se nosili u predelima Zapadne Srbije, a odatle su se posle 1918. postepeno širili prema Istočnoj Srbiji.
Kapičari su izrađivani od uštavljene kože u opančarskim i obućarskim radionicama širom Srbije. Oni su pravljeni od jednog komada kože, koji kao kapak pokriva gornji deo stopala pa su prema tome opanci dobili ime. Najviše su izrađivani i nošeni u panonskim ravničarskim predelima, graničnim posavskim i podunavskim oblastima. Nazivani su još i banatski, prečanski, švapski, lubaši i zaklopljeni opanci. Bili su sastavni deo novije nošnje panonskog tipa, a smatramo ih elementom evropske kulture u kulturi odevanja Panonskih Srba.
U Srbiji su nošeni šabački, valjevski, užički, šumadijski, kosmajski, kačerski, kolubarski i moravski opanci, ali i noske, mrki, kilaši, šiljkani, kukičari.
U Zapadnoj Srbiji više su izrađivani i nošeni građeni opanci, a u Istočnoj Srbiji presni.
Počev od XIX veka u Srbiji su počeli da se proizvode posebni građeni opanci sa prednjim delom lako povijenim na gore.Najčešći su, i najpoznatiji opanci sa “kljunom”, od teleće kože -“šiljkani”, a ako su napravljeni od svinjske kože -“šivenjaci”. Potenciranje opanka “kljunaša” kao izrazito muškog elementa, tj. njegova falusna simbolika, kao dela svadbene i svečarske nošnje, gde naglašava muškarca u punoj ratnoj snazi, potentnog i spremnog, je pogrešna. Zapravo, čovek koji ga nosi i koji je imao pravo da ga nosi, pripadao je plemstvu ili nekoj višoj, duhovnoj klasi, bio je onaj koji je darivan od Boga, i simbolizaovao je pripadnost duhovne uzvišenosti čoveka.
U prvo vreme, nije bilo samo bitno da opančari lepo, zanatski naprave opanak, nego je opanak imao svoj primarni, suštinski cilj da pruže zaštitu, od nevremena i spoljnih uticaja. Naši preci su imali pravilnije izgrađeno stopalo, nije bilo toliko devijacija, ravnih tabana kao danas. Razlog za to su bili i opanci koji su pravljeni od prirodnih materijala i koji su idealno prianjali za podlogu, konfiguraciju tla i štitili od vremenskih uticaja. „Onaj ko nije nosio opanak taj ne zna koji je raj hodanja po zemlji“. Kod nas se najviše zadržao opanak u Šumadiji, u predelima gde su livade, gde nema betona, gde je opanak carska obuća, i gde prianja uz prirodu.
Danas opanak srećemo kao obavezan deo narodne nošnje, ređe kao suvenir. Kada je reč o opanku kao delu narodne nošnje, svojom energijom i posebnošću igre, pesme ali i nošnje, oni izazivaju salve oduševljenja gde god da se pojave.
Izrada opanka je pravo majstorstvo, jer podrazumeva kompletnu ručnu izradu. U Srbiji danas radi trinaest majstora opančara. Najpoznatiji su svilajnački opančar Miodrag Jevtić Drakče, koji je napravio srpski opanak dugačak 6.06 metara i širok 1.5 metara, za koji je utrošio 30 kvadrata kože, odnosno kožu od šest bikova. Majstor Drakče napravio je i opanke od svega 1 cm. Njegovih ruku delo, opanci, poklonjeni su i ruskim predsednicima Dmirtiju Medvedovu i Vladimiru Putinu. Izrađeni su na tradicionalan način koji se u tom poslu primenjuje više od dva veka i specifičan je samo za srpsko pletenje kožnih traka.Opančar Slavko Strugarević iz Vrnjačke Banje je posle opanka velikog 1,80, napravio je opanak od 3,20 metara. Ovim poslom je počeo da se bavi 1948. godine, kao učenik obućarsko-točarske zadruge, zanatsku radnju vodi od 1961. godine i iza sebe ne ostavlja naslednike-opančare  da produže njegovo umeće, za razliku od Mirne Rackov iz Kikinde, jedine žene opančarke u Srbiji, koja je u svoj rad uključila i supruga i decu.
Opanak treba da bude jedinstven suvenir Srbije, jer je prepoznatljiv, jedinstven i asocira na naš prostor. Zato što je ručne izrade, njime se iskazuje veliko zanatsko umeće. U njegovo bogatstvo ornamentike i šarame izvezene u koži, utkana je simbolika srpstva, tradicije i verovanja.
Srpska narodna nošnja, a samim tim i obuća-opanak, treba da je ponos srpskog naroda i na starijim generacijama je da daju primer mladima, kako da se ophode prema svojoj tradiciji, baštini, kulturnim vrednostima.
I jedna napomena: opanak je divan suvenir, ali ih uvek treba poklanjati u paru, jer sam nosi sasvim drugu poruku, simboliku. Nekada su česti bili opanci u vidu privezaka, što je jako lepo i što treba negovati, jer po njima smo posebni.