Fruška gora, godinama, bolje reći vekovima, sinonim za vinogradarstvo i vino, od skoro je postala i sinonim za voćarstvo.Tome je ponajviše doprinela ideja profesora dr Zorana Keserovića, direktora departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, da Fruška gora postane, pre svega, jedna od najperspektivnijih regija ne samo u Srbiji, nego u Evropi i zapravo to se u poslednjih deset godina i obistinilo. Intenziviranjem voćarske proizvodnje, a pogotovo 2007. godine, kada su realizovani važni projekti u Fruškoj gori na podizanju savremenih zasada voća, pre svega jabuke i vinove loze sa novim tehnologijama koje se primenjuju u razvijenijim voćarskim zemljama Evrope, naišlo je na veliko interesovanje, pogotovo preduzetnika koji su radili u drugim privrednim granama, koji su imali kapital, i krenuli su da investiraju prvenstveno u podizanje zasada jabuke.

Za sada to je jedna od vodećih regija u Srbiji kada je u pitanju savremena tehnologija proizvodnje jabuke, gde se kompletno vrši podizanje zasada sa protivgradnim mrežama, irigacijom, primenom biljnih regulatora za rast biljnih sadnica, primenjuje integralni koncept proizvodnje, pri čemu se vodi računa o proizvodu u svakoj njegovoj razvojnoj fazi.  Informacije o srpskim jabukama u medijima koje su se poslednjih nekoliko dana pojavile u negativnoj konotaciji, prosto su iziritiralo voćare, a posebno profesora Keserovića, koji je tim povodom izjavio:
-Mi smo demantovali proizvoljno izrečene konstatacije da srpska jabuka ima u sebi toksine i demantujemo to i sa analizama koje smo uradili na većim plantažama, pogotovo na Fruškoj gori i Vojvodini, da tu nisu pronađeni ostaci pesticida. Ja mislim da se sada u tim zasadima primenjuje najmanji broj prskanja, ne samo u Srbiji, nego možda i u Evropi. Neka mi navedu bilo koju plantažu u Evropi koja je imala 13 do 14 praskanja. Mi smo u poslednje dve godine imali taj mali broj prskanja i sve je to bilo kompletno pod kontrolom pored mog tima. Zaštitu je vodio Marko Injac, gde je pratio biologiju bolesti  štetočina i na osnovu praga štetnosti određivao preparate i doze koji će se primenjivati – obavestio je profesor Keserović.
Svaka ozbiljna država prvo investira u infrastrukturu. To su pre svega putevi, sistemi za navadnjavanje, uradi se elektrifikacija... To su osnovni preduslovi da bi se moglo govoriti o intenzivnoj proizvodnji.
-Srbija je barem mogla da uradi sisteme za navodnjavanje u onim regijama koji se bave intenzivnom proizvodnjom. Mi znamo koji su to voćarski, povrtarski, vinogradarski rejoni u Srbiji. Znamo gde se radi proizvodnja sadnog i semenskog materijala, lekovitog bilja i to su morale da budu kulture koje će biti pod sistemom za navodnjavanje. Na žalost, mi danas se nalazimo na poslednjem mestu u Evropi po površinama koje navodnjavamo. Uz izgradnju infrastrukture i promenom strukture proizvodnje koja se desila u Fruškoj gori, a i u drugim delovima Vojvodine, ja bih rekao i Zapadne Srbije, porasla je i sama cena zemlje. Na Fruškoj gori se do 2007. godine, mogao kupiti hektar zemlje za 2.000 do 2.500 evra, sada je nemoguće naći ispod 10.000 pa i 15.000 evra i ima tendenciju daljeg porasta. Ja sam taj model video u svim voćarskim razvijenim zemljama Evrope. Gde god se krenulo sa intenzivnim razvojem voćarstva, zatim povrtarstva, tu je cena zemlje bila jako visoka. Naprimer, u Južnom Tirolu, konkretno u Bolcanu, cena hektara ne možete uzeti ispod 250.000 evra, u okolini Verone oko 70.000 evra, a u Holandiji oko 70.000 evra... To je način kako razmišljati da se podigne cena zemlje, a ne razmišljati sada da seproda zemlja. Davao sam predloge i važnijim institucijama ove zemlje i ljudima koji vode ovu zemlju da ne treba prodavati zemlju, da treba prvo uraditi infrastrukturu, da treba promeniti strukturu proizvodnje, pa tek onda razmišljati o nekoj prodaji. Izgradnjom ovog projekta na fruškoj gori, prvo u Maloj Remeti, u jednom nerazvijenom području, pokazalo se da je to odličan model za rešavanje socijalnih, ekonomskih, a i demografskih probelma koji su u Srbiji veliki i meni je drago što mnogi mladi ljudi tamo nalaze zaposlenje, uče o tehnologiji, to je bogatstvo koje im niko ne može oduzeti. Oni sutra sami mogu da podignu hektar, dva i mislim da uz posao koji rade kod tih preduzetnika i dva i po do tri hektara takvog zasada, jedna porodica može da živi u nerazvijenijim područjima. Ja bih voleo da ovakvi modeli zažive i u drugim rejonima: npr. u Šumadijskom rejonu, imamo izuzetno lepu našu Župu, koja ima odlične uslove za voćarsku, vinogradarsku proizvodnju, Porečju, Vučju, zatim istočnoj Srbiji, Podunavskom regionu. U samoj izgradnji ovakvih projekata se može uticati na zapošljavanje ljudi, podizanje samog standarda i rešavanje nagomilanih problema o kojima sam govorio.
*Nekako je voćarstvo i vinogradarstvao kompatibilno, a to je sve izraženije sada i na Fruškoj gori. Koju vrstu jabuku preporučujete da se sadi i koje vrste voća, gde?
-Treba voditi računa, Fruška gora je izuzetno dobra za sve voćne vrste, ali na nadmorskoj visini ispod 120 metara može da se sade jabuka, višnja, šljiva, one voćne vrste koje su otpornije na veće prouzrokovače biljnih štetočina, a na većim nadmorskim visinama, mogu se saditi jabuka i kruška, koja je sve više deficitarna, breskva, kajsija, trešnja koja je sve više interesantna, leska, dren, ako hoćemo organsku proizvodnju, ali i da uz rubove Fruške gore razvojamo turizam.
*Šta najviše nedostaje kada je reč o onfrasturikturi?
-Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu je pokrenuo razvojni koncept, to treba da uradi cela država. Ja nisam za davanje bespovratnih sredstva, ali jesam za kredite sa povoljnom kamatama i grejs periodom, ali jesam za davanje bespovratnih sredstava za nabavku savremene tehnologije. Dobro je što se sada stimuliše podizanje zasada sa protivgradnim mrežama i sistemom za navodnjavanjem, mislim da je to lepa suma novca koju Pokrajinski sekretarijat trenutno izdvaja po hektaru, negde oko 800.000 dinara, što je 50 do 60% od cene celokupnog sistema podizanja protivgradnih mreža. To bi bilo negde 150 do 200 hektara godišnje. Ako Vojvodina bude tako nastavila, ona bi mogla vrlo brzo, za deset godina da ima oko 3.000 hektara pod protivgradnim mrežama, a to je jedna velika proizvodnja. Mi se na taj način najbolje prilagođavamo se nastalim klimatskim promenama. Neće biti nikakavih problema oko štete od grada, od ožegotina, koje su sve veće, a lakše će se raditi i zaštita. Mi ćemo čak uz smanjenje površina, povećati proizvodnju, kada je reč o Vojvodini. Odjednom je Vojvodina postala jedan centar voćarske intenzivne proizvodnje. Mislim da centralna Srbija, koja je Bogom dana za voćarsku proizodnju, treba mnogo više da uloži u savremene tehnologije. Tamo ima dosta zasada, ali uglavnom je u pitanju poluintenzivna ekstenzivna proizvodnja, ne kažem da nema intenzivne proizvodnje, ali Srbija može još bolje. Sitne parcele ne treba da budu ograničavajući faktor. I u Italiji su parcele do hektar i po do dva i po hektara po jednom farmeru, a proizvodnja jabuke se organizuje na 18.000 hektara, gde se proizvede milion tona jabuka. Prema tome, male parcele nisu ograničavajući faktor ali se one mogu iskoristiti za intenzivnu proizvodnju.
*Da li nam nedostaju hladnjače?
-Mislim da je u Srbiji dosta podignuto hladnjača i još uvek se dižu nove, ali ono što proizvođačima savetujem, da ih ne dižu pojedinačno, već treba da se udružuju u kooperative. Ono što treba da bude i politika Ministarstva i Pokrajinskog sekretarijata je davanje ili bespovratnih sredstava ili kredite samo onima koji se udruže. Investiranje u distributivne centre, velike centre, gde će oni moći da prate savremene tehnologije koje se primenjuju u Evropi kada je u pitanju pakovanje jabuke, da sutra budu konkurentni na tržištu.
*Obuka i informisanje proizvođača o različitim novinama i propisima koji su jako rigorozni i skloni stalnim promenama, očigledno je postala veća nego ranije?
-Mi smo imali dosta radionica preko projekta Apple Net 2, oko 50, zajedno sa kolegama iz Instituta iz Osijeka. Stalno držimo stručna predavanja. Nema nedelje da protekne, a da nemamo stučno predavanje. Mi proizvođače stalno upućujemo na nove tehnologije, oko korišćenja pesticida, šta je to integralna proizvodnja, što znači da su proizvođači dosta upoznati. Ono čime sam posebno zadovoljan je da su naši proizvođači ozbiljni, da dolaze u velikom broju, da prate sva predavanja, da prate nove tehnologije na svojim plantažama, tako da i ove brošure koje stalno izdajemo, gde ukazujemo kako se podižu sadni zasadi (brošura „Gusta sadnja“), znači integralna zaštita, zatim, Berba i čuvanje, Primena biljnih regulatora rasta, mogu dobro da im posluže. Naravno, tu ste i vi novinari koji ste dosta uradili na afirmaciji struke, mada mogu da kažem da sam ljut na jednu grupu novinara, ili urednika, koji objavljuju takve tekstove, kao što su skoro izašli u nekim dnevnim novinama: Srpske jabuke otrovane, što po meni nije korektno, jer mi smo tek napravili jedan veliki brend, ne samo ovde, već i u Evropi, što se tiče proizvodnje voće, pogotovo proizvodnje jabuke, i sad to neko da ruši. Uništili smo stočarstvo, ostale su nam dve rodne grupe, žito i prerađevine, i voće, povrće i prerađevine od voća i povrća, ostalo nam je još to što je važno u spoljno trgovinskoj razmeni. Sigurno će se sve ovo što se desilo u poslednjih tri, četiri meseca odraziti na spoljno trgovinsku razmenu sa svetom i mislim da bi država trebala da reaguje, da ispita ko i zašto neko piše takve članke, koji su po meni tendenciozni, i iznose netačne podatke. Ne može se jabuka nazvati otrovanom, kada mi imamo dosta zaštitara u Srbiji u stručnoj službi i nijedan ozbiljniji proizvođač u Srbiji ne radi zaštitu bez konsultacije sa zaštitarima. Mislim da ima dosta dobrih zaštitara u Srbiji, kada je u pitanju zaštita voća, posebno jabuka.
*Vaša radionica u Baču je izazvala veliko interesovanje i pokazala da i u tim ravničarskim delovima Vojvodine, ima interesovanja za voćarstvo?
-Poljopirvredna gazdinstva koja imaju male površine, šta ona mogu da urade, npr. na 4 do 5 ha. Mogu opstati na tržištu samo ukoliko se bave voćarstvom i povrtarstvom, lekovitim biljem, za vinogradarstvo je to već malo skuplja tehnologija. Postoje voćne vrste koje i tamo mogu da se gaje, kao što je jabuka, neke sorte kruške, višnje, šljive, trešnje, pogotovo u delu oko Dunava, jagodaste voćne vreste, jagoda, neke sorte maline, tako da mi je drago što su se ljudi za to jako interesovali i mislim da je to dobro što je opština uradila u Baču, jer prosto poljoprivredni proizvođači moraju da dođu do informacija. Sada je došlo vreme da će opstati oni koji brzo dolaze do informacija i ono što je najvažnije, do samog znanja.