• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

Profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, dr Slobodana Jovića, zatičemo 26. marta u prepodnevnim časovima u hali 8 Novosadskog sajma, gde  u svojstvu predsednika vodi Komisiju za ocenjivanje kvaliteta vina na 80. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu, sa saradnicima, članovima: dr Snežanom Stanković, Viša poljoprivredna škola Prokuplje; doc. dr Vladimirom Puškašem, Tehnološki fakultet, Novi Sad; dipl. ing. Miodragom Kertesom, Enološka stanica Vršac, dipl. ing. Vladanom Nikolićem, Kruševac, urednikom časopisa „Svet vina“ Petrom Samardžijom i sekretaricom mr Bojanom Kalenjuk, Prirodno matematički fakultet, Novi Sad.

U njemu svojstvenom stilu, u jednom dahu, čuli smo mnogo toga o vinima datim na ocenjivanje, ali i o situaciji o srpskom vinogradarstvu i vinarstvu.
Evo tog intervjua:
-Imali smo dve kategorije, grupe vina. Jedna grupa su bila vina iz industrije, to su veliki proizvođači i druga, daleko brojnija grupa je vina malih proizvođača, kako kažu iz zanatske proizvodnje, mada su i oni već veliki proizvođači. Juče smo završili ocenjivanje vina iz industrije, deo iz zanatstva, deo belih vina. Opšti utisak je da globalne temperaturne promene čine velike probleme. Objektivno, bobica brzo sazreva, što se tiče nakupljenog šećera, brzo padaju kiseline, kod belih imamo problema sa kiselinama sa jakim alkoholom. Alkohol pokriva mirisne materije i stvara taj ton, što Nemci kažu „prati taj alkoholni ton u vinu“, nepca pali itd. Neki to pogrešno poistovećuju sa gorčinama, ali to nisu gorčine, tu je suvota, koja prođe posle par sekundi, a od tanina, od oporosti, kad se jako cedi, u grlu ostaje duže taj ukus.  
Kod crnih sorti grožđa imamo problem, jer bobice brzo nakupljaju šećer, brzo padaju kiseline, a ne možete da ga berete pošto nije postignuta fenolna zrelost. Fenolno jedinjenje i taninske materije u grožđu su opore, nisu sazrele, semenka je još uvek zelena, a vi morate da berete zbog šećera i pašće kiseline i tu je problem veliki.
Sada smo završili jednu grupu vina, Vranaca, i tu je bio problem. Sve je to bilo nekako biljno, vegetativno, problem su visoki prinosi, što daje tanko, vodnjikavo vino, tupo ili jako oporo. Očigledno je da vremenu mora da se prilagodi tehnologija, da se moraju koristiti sve mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Da se situacija predupredi ili da se jednostavno premosti, maskira na određeni način sa nekim dodacima itd. I da to što je u vinu zbog globalnog zagrevanja i visokih temperatura u toku sazrevanja grožđa ne fali. Tako da opšti utisak je da je ova serija ocenjivanja Vranaca bila jako loša. Imali smo juče lepu grupu Sauvignona, zanatskih, 8 do 9 perfektnih vina. Vinari imaju uzrečicu koja kaže: „Proizvedi mi Bugundac crni, pa ću ti reći kakav si tehnolog“. Tako je i kod Sauvignona belih. Ako ga ne obereš u određenom intervalu, gubi miris, ako ga obereš ranije, ima dosta nekih tonova, pi-pi cat (mačju mokraću), tako da moraš dobro da poznaješ tu sortu, uslove klime, zemljišta u kojima ona sazreva, da obereš grožđe u pravi čas i dobru tehnologiju da bi proizveo vino koje će biti puno mirisa, egzotičnog, zrelog voća.
*Generalni je utisak da treba pomoći vinarima, ali kako?
-Bio sam u Berkasovu kod Šida, u Mladenovcu, Smederevu, Trešnjici kod Paraćina, sada ćemo ići u Knjaževac, nigde nema više do 20% vina koja mogu da se piju, a 5% da poželimo da pijemo, u vrh glave. I grožđa i vina treba podići na nivo kvaliteta da dobijamo bolja vina. Zašto samo 20% vina da bude dobro, od velikog broja proizvođača velikih i malih, koji su se  probili na tržištu, a sve ostalo, ništa. Kako im pomoći? S predavanjima može delimično, ali teško. Oni to čuju, zapamte deo i teško menjaju stare navike. Moramo da osposobimo mlade ljude kao što je to skoro bio slučaj sa1000 mladih inženjera. Obučiti ih kako da pričaju, da rade, kada dođe jesen, da odu u udruženja vinara i vinogradara širom zemlje, da pomažu i u preradi, da budu u vinogradima u momentu berbe i da pomognu, da oni sami vide kako to treba brati i čuvati grožđe, a kada proizvedu dobro vino, biće zadvoljni. Mora praktično da se pokaže kako to treba da se radi. Meni se čini da je to put izlaska iz ovog ćorsokaka, a dotle ćemo stalno grcati u moru vina sa manama, nedostacima, lošim vinima, što čini veći deo vina kod nas, a zašto to?
*Kakvi su utisci o domaćim sortama, Tamajaniki, Prokupcu..?
-Ja sam duboko protiv zapadne podvale: „Držite se vi vašeg autohtonog, pustite vi naše“. Pa mi bi mogli da kažemo: „Nikola Tesla je naš, nemate pravo na struju“. Gluposti. To je njihova prevara. Slažem se da svuda treba potencirati, uvažavati što je domaće i orginalno, autohtono. Ne mogu ja Prokupac da sadim svugde gde mi padne na pamet diljem ove naše lepe Srbije. Tamo gde odgovara zemljište, klima, određen varijetet, klon, zasaditi, oplemeniti tehnologiju, oplemeniti ga sa 10 do 15 % neke druge sorte, Merlot, Cabernet i dr. prilagoditi tehnologiju. Proizvodnja grožđa se sa vinogradarima mora dobro konsultovati, a prerada sa vinarima. Ima lepih Prokupaca u Župi, ima i solidnih, i to treba poštovati. Može tu biti dobra Smederevka. Ove globalne promene utiču da Smedarevki padne kiselina u vinu sa 6,5 ili 7 na 5 ili 5 koma nešto, prazna, tanka, visok prinos, ali to nije prava Smederevka. Takva je u Mladenovcu, Smederevu, a zašto? Ona može da bude interesantna. Stranac nju nema memorisanu u glavi. Kada dođe, traži Chardonnay koji je pio u Burgundiji. Ali, sa dobrom Smederevkom, za koju postoje dobri uslovi, možemo da se nametnemo stranom gostu. Zato treba smanjiti prinos, bonifikaciju zemlje i preradu i onda ćemo dobiti dobru Smederevku koja može da se pije, koja osvežava, koja ima lepu kiselinu uz razna predjela i lokalna jela. Treba ostaviti Crvenu  Slankamenku u Vojvodini ili negde u Srbiji, pa kada dođu turisti, domaći ili strani, da se upoznaju i sa tom sortom. Prokupac nije naš, nego crnogorski , ali može da prođe na određenim lagama, sa smnjenim prinosom, on ima osetljivu pokožicu, ali možda bude solidan.
Tamjanika je interesantna, i bela i crna. Bela Tamjanika može da ide čak i čista, može biti popravljena sa Rizlingom, ali je interesantna sorta i danas je u trendu, kao i ostale muskatne sorte. Crna je isto interesantna, ona ima ženski cvet, teško se oplođuje i ima mali prinos, ali može da bude interesantna kao jedno prirodno slatko vino. Osim što ima malo prinosa, grožđe brzo prezreva i bude mirisno, pa takvo slatko, desertno vino može da ide uz kolače. Može da se uradi i kao suvo, ali mislim da to nije interesantno toliko kao muskatni miris koji traži malo šećera, punoće i može lepo da se ukomponuje.
*Šta uraditi da imamo više vhunskih vina?
 -Treba reći ljudima da ne sade stihijski. Kada se radi vinograd, mora da se vidi kakvo je zemljište, klima, kakva lozna podloga, koja sorta na kojoj podlozi, gde je vodni horizont u zemlji, gde se nalazi, da li se zrakasto širi ta podloga ili ide u dubinu, kad tu koncipirate kako treba kompatibilnu sortu sa podlogom, zemljištem i klimom, onda u proizvodnji grožđa treba ići na ograničeni prinos, odgovarajuću tehnologiju. Samo ako imate kvalitetno grožđe, imaćete dobro vino. Ne samo dobro, već i prepoznatljivo vino, da to vino ima personalnost. Ne može dati vrhunsko vino čokot koji ima 4 do 5 kg grožđa. Ako se smanji prinos na 1,5 do 2 kg u zavisnosti od sorte, možete da dobijete ono što kažu - Terruar. To nije samo zemljište, to je interakcija i sorte, klime, lozne podloge, ruže vetrova, nagiba pod kojim sunce pada... Kada sve potrefite za tu sortu, dobijete nešto što je koncentrat arome, punoća. Dobijete vino za uživanje koje može da ima i cenu i to vino se onda traži.
*Ispada da su vinogradarstvo i vinarstvo nešto ekstremno komlikovano?!!
-U suštini nisu. Treba samo malo pratiti te trendove, treba pratiti literaturu, imati čoveka koji ima određeno iskustvo da se posavetujete, jer živa reč je živa reč. Imamo naše vinogradare koji podižu vinograde decenijama, koji puno toga rade i imaju iskustvo. Tu su i provereni vinari sa kojima možete da se konsultujete koju sortu da gajite, koja je u trendu, koja će dati bolje vino itd. I onda se može živeti od vina i plasirati ga po drugoj ceni, sa identitetom, sa lisnom kartom i etiketom, a ne u rinfuzi za 50 dinara – rekao je prof. dr Slobodan Jović.