Misao zaokružena latinskom izrekom “Vivere est militare!” – Život je borba, ugrađena je u sve kulture istorije razvoja čovečanstva. Da li ćemo tu životnu borbu prihvatiti ili se uhvatiti u koštac sa njom, pitanje je našeg karaktera, vaspitanja i još po nečeg.
Boriti se, znači imati nekog ili nešto protiv sebe (nekada i sebe sama). Boriti se u mirnodopskim uslovima, znači i takmičiti se. Borba, pa prema tome i takmičenje prisutno je na svim nivoima, uzrastima, aspektima ljudskog života.

Kada počinje ta borba? Naravno, rođenjem. Borba za prvi udah, plač, za prvi osmeh, prvu reč... A kada je prošla prva, borba se nastavlja za najbolju, najveću, najdužu, naj, naj, naj... i tako u nedogled.
Dečji kolektiv, vrtić, pa posle i škola su prvi poligoni na kojima deca, ljudi bez iskustva, treniraju i bore se da to iskustvo i steknu. To se zove odrastanje. Što je više borbe (takmičenja) u vremenu bez iskustva, to će stečeno iskustvo u tim borbama (takmičenjima) poroditi kvalitetnija znanja. U kolektivu, vrtiću i školi, deca kroz borbu (takmičenje) stiču prve spoznaje o sebi, svojim mogućnostma, o onome šta i koliko mogu. Ali, isto tako stiču iskustvo i o sposobnostima i mogućnostma drugih. Ono što je važnije jeste da se te sposobnosti ne mogu uvek izmeriti, ali se mogu upoređivati. Ako je neko na takmičenju u bilo kojoj disciplini, bilo da se radi o znanjima u nauci, kreativnosti i talentu ili pak igri klikera, pobedio, to znači da su njegove sposobnosti na tom polju dominantne. Onaj ko je bolji u više disciplinama, mora mu se skinuti kapa.
Ne treba upasti u zamku, i svaku borbu (takmičenje) podvoditi pod čuveno olimpijsko geslo: Citius, Altius, Fortius (brže, više, jače), jer su te sposobnosti egzaktne merljive vrednosti.
Nemoguće je uspostaviti etalon za svaku sposobnost na putu života, kao što je npr. talenat. Postoje dve vrste talentovanih: oni kojima je jasno ono što ostali samo naziru, i oni koji naziru ono što ostali uopšte ne vide.
Na sreću, život nije tako nepravedan (nemoralan), da su najbogatiji oni koji su najbolji, jer, život se ne sastoji od toga koliko postignemo, nego koliko naučimo.
Reč britka, narodna, umotvorna, sjajna i blistava, reč koja hvali i ona koja ubija.
Tradicija obeležavanja tragičnog ubistva premijera Srbije, Zorana Đinđića, porodila je nova borbe u besedništvu, takmičenja za jasne misli i poruke. Mladi ljudi, srednjoškolci i studenti, na osnovu svog iskustva, kroz besede brane stavove koje zastupaju. Ta borba je viteška i časna, a pobednicima donosi saznanje o još jednom njihovom talentu.
Ova ideja pretočena u praksu svake godina okuplja mnogo mladih ljudi koji, i na ovaj način, stiču iskustvo o tome, da je brza, ispravna, misao najbolje sredstvo u borbi za istinu i pravdu, na njihovom putu ka ostvarenju ciljeva.
Ako je život borba prihvati je i bori se, a onda nastoj pobediti u toj borbi. Najveća nagrada za to je saznanje da si pobednik.