Fri09252020

Poslednja izmena:11:43:10 AM

Back KULTURA MUZIKA Maestro Mile Nikolić, dostojni naslednik čuvenog Janike Balaža

Maestro Mile Nikolić, dostojni naslednik čuvenog Janike Balaža

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 10
  • Sledeća

Kao da je prezime porodice Nikolić, u kojoj su se vazda rađali muzičari, imalo presudnu ulogu za njegovu karijeru tek, Mile Nikolić, poznati maestro na basprim-u ove godine beleži 40-togodišnjicu umetničkog rada.
Deda Mileta Nikolića je pre Drugog svetskog rata karijeru započeo u Radio Beogradu, pa je posle rata svirao u Radio Titogradu (Podgorici), u koji je zajedno sa sinom, a Miletovim ocem, došao od 1947. godine. Kada je osnovan Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, 1957. godine, njegov otac prelazi u taj orkestar.

Godine 1969. pridružuje mu se stariji sin, a 1973. i mlađi, devetnaestogodišnji Mile, u početku kao honorarac, da bi dve kasnije postao stalni član ovog prestižnog orkestra. Da se porodični niz vrhunskih majstora muzike produži, postarao se njegov sin Boško, violinista.I nije važno što se sin „primio“ na violinu, a ne na tamburu, „treba poštovati svačiji afinitet“. Za Mileta-oca je jedino važno da se njegov sin bavi muzikom, a koji će instrument zapevati u njegovim rukama je lični izbor.
Gospodin Mile je kao dete svirao klavir u muzičkoj školi, ali kada je „prispeo“ za tamburu, sa četrnaest, petnaest godina, i kada mu je otac mu je dao tamburu u ruke, od prvog momenta je bio tamburaš. Tamburaška muzika je tekla njegovim krvotokom. Kao mali pratio je očeve svirke po restoranima, na Petrovaradinskoj tvrđavi je slušao orkestar Janike Balaža, u kojem je njegov otac svirao, sa generacijom vrhunskih muzičara ovekovečenih u filmu Ace Petrovića „Sklupljači perja“. Od najranijeg detinjstva je bio prisutan na snimanjima i koncertima Velikog tamburaškog orkestra kojim je dirigovao čuveni čika Sava Vukosavljev. Tamburu je svirao prvo u AKUD „Sonja Marinković“, pa u radiju, a iz radija u kafanu, i više nije bilo povratka.
*Šta je potrebno da čovek tolike godine izdrži u ovom poslu?
-U ovom poslu je najvažnije da to što radiš radiš sa puno ljubavi. Ako to ne voliš da radiš, onda nećeš uspeti, ne u ovom već ni u jednom poslu. To važi naročito za muziku.
*Šta za vas predstavlja najveće zadovoljstvo, koji nastup ili njegov deo?
-Najveće zadovoljstvo je kada se završi upravo takva svirka kao što je neki koncert, da li Velikog tamburaškog orkestra, u kojem radim oko 37 godina, da li to bio koncert Malog ili mog orkestra sa kojim radim ovde u restoranu, kada ljudi dođu i kada se zadovoljni zahvale, e onda je puno srce svega.
*Koliko je bitno za ovu vrstu profesije sposobnost komunikacije sa ljudima?
-Naročito u muzici moraš biti jako u kontaktu sa publikom, jer ti si taj koji ljude treba da uveseliš ili ganeš do suza. Moraš da budeš jako vispren da određenoj publici prezentuješ ono što ona od vas očekuje.
*Koja vam je bila najteža, a koja najlepša svirka?
-Najteža mi je bila jedna sremačka svadba koju sam svirao u mladim danima, koja je trajala od 8 sati ujutru do 9 sati sutra dan, sa vrlo malo pauza, a bio sam mlad i nisam znao gde idem da sviram. A najlepša svirka mi je kada sviram mojim prijateljima, npr. imam jako dobrog prijatelja iz mladih dana, s kojim i dan danas, posle 30 i nešto godina imam vrlo dobre kontakte. On stvarno zna da ceni muziku.
*Kakva je razlika između onoga kada ste počinjali da svirate sa Janikom Bažom i današnjeg repertoara?
-Tamburaška muzika je u principu ostala ista, ali se sada proširio repertoar. Počeli smo da sviramo malo ozbiljnije kompozicije klasične muzike, to je što se tiče Velikog tamburaškog orkestra, a za kafanu da ne pričam. Svira se sve i svašta, silom prilika. Ima i dobre muzike, ali ima dosta i loše, koju mi moramo da sviramo.
*Da li je potrebno da se sve to izdrži, neki poseban režim života?
-Muzičar koji malo svira nikada neće postati dobar muzičar. Dobar instrumentalista mora što više da svira. To ne važi naravno samo za tamburašku, već za sve vrste muzike. Vrhunski svetski muzičari vežbaju dnevno po 8 sati. Tako je isto i u sportu, onaj koji više vežba, vredniji ima bolja postignuća, od onoga koji ne trenira. U ovom, kao i u svakom drugom poslu, važna je vežba, vežba i vežba.
*Kažite nam nešto o vašoj saradnji sa Zvonkom Bogdanom, koji je na neki način ponovo uzneo tradicionalni vojvođanski zvuk
-Zvonko Bogdan je sačuvao ono što je retko ko od pevača sačuvao, a konkretno to su vojvođanska, ravničarska muzika i starogradske romanse. To je repertoar koji se nekada svirao i da nema njega, možda bi mnoge pesme već dale u zaborav. Upoznali smo se još iz 1973. godine, kada sam počinjao, a on je, čini mi se godinu ili dve ranije već snimio svoj prve hitove,“Fijaker stari“, „Govori se da me varaš“ i „Hej salaši“. Posle toga je on dugo radio sa Janikom Balaž, svaki vikend ili jedanput mesečno Zvonko je bio gost, pa 1978. kada sam ja ušao u Mali orkestar Janike Balaža, onda je on već bio tamo i od tog vremena se dobro poznajemo. Ta saradnja je do današnjih dana.
*Vaše muzičko umeće Zvonko Bogdan ističe na svakom koncertu i verovatno da nema vas ni on sam ne bi mogao to na taj način da ostvari?
-On je majstor svog zanata, ali je jako bitno i ko ga prati. Ako je loš orkestar iza dobrog pevača, onda pevač sam ruši svoj renome. A kada se spoji dobar pevač i dobar orkestar, onda je to prava stvar.
*Prisutni ste u svim muzičkim žanrovima?
-Mislim da su izleti u druge muzičke žanrove vrlo dobri. Nedavno smo sa Đusijem Kovačem i mojim orkestrom, dobro odradili neki novi sound. Probali smo i to, zašto da ne. Tamburaškim stvarima koje inače sviramo, pridodali smo gitaru, pa malo smo izmenili neke stvari i ispalo je dobro i lepo se složilo.
*Kada bi povukli paralelu sa trubačima, koji su se potpuno modernizovali, pogotovo trubački orkestri zagovornici Gipsy music, šta bi rekli?
-Muzika mora da ide napred. Ako ne ide, onda ostaje na istom nivou, budeš brzo zaboravljen. Moraš nešto da dobro odradiš, izmeniš, dodaš, neke pesme da snimaš, održiš koncert, ali da bude u stilu kojem ste se posvetili.
*Danas ima više orkestara nego pre 30 ili 40 godina, ali smo tada imali jednog Janiku Balaža, čije ime je bilo sinonim za dobru muziku. Kako je danas?
-I onda je bilo u celoj Vojvodini možda tri do četiri mala kvalitetna, kafanska orkestra, od po sedam, osam muzičara. I sada je tako: tu je moj orkestar, Romansa, Zorule... Ima puno orkestara, ali ne kvalitetnih. Tako je i tada bilo. Puno se sviralo, ali su samo neki orkestri to radili i dobro.
*Da li možemo da zaključimo da je tamburaška muzika opstala i zahvaljujući tome što i dalje ne postoji, ni u Vojvodini, niti u Srbiji škola tambure?
-Tambura se uči u muzičkim školama u Rumi, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Kuli, u kulturno umetničkim društvima. Postoji i srednja muzička škola u Subotici, odsek tambure,ali još uvek kod nas nije otvoren odsek za tamburu na studijama muzike.U Novom Sadu ima samo niža muzička škola, a priča se da će otvoriti i tamburaški odsek na Novosadskoj muzičkoj akademiji, ali mislim da će to ići malo teže.
*Šta mislite o perspektivi tamburaške muzike?
-Budućnost tamburaške muzike zavisi od mladih pevača, kojih je dosta malo u Vojvodini koji se njome bave. I naše medijske kuće bi trebale veće interesovanje da pokažu u praćenju i afirmisanju tamburaške muzike, jer danas bez reklame nema ništa. Kako je Pink od novokomponovane muzike napravio najslušaniju muziku, zato što joj je poklonio i prostor i vreme. Tako bi trebale i naše, naročito nacionalne TV stanice, da reklamiraju tamburašku muziku, da bude više emisija u kojima se čuju tamburaši, da se promoviše što  više pevača starogradskih romansi, jer, ipak, svi mnogo i rado gledaju televiziju i na taj način tamburaška muzika može ući u svaki dom.
A tu su i festivali, i daj Bože da bude što više tamburaških festivala, zato što je to najbolja reklama za tamburašku muziku –rekao je Mile Nikolić.
Tamburaški orkestar Mileta Nikolića (basprim) danas čini odabrano društvo vhunskih muzičara: Dejan Radović (basprim), Srđan Vračarić (basprim), Boško Nikolić-mlađi (violina), Boško Nikolić-stariji (čelo), Dragan Radović (kontra) i Jovan Šimunovački (bas), koje možete čuti na mestima gde se neguje i poštuje dobra tamburaška muzika. Da li su to manifestacije poput Rumskih dana, Velikogospojinskih dana u Novom Bečeju, na festivalma kao što je Tamburica fest ili u Aqua Dorii, gde već pet godina nedeljom, petkom i sredom sviraju dostojni naslednici čuvenog orkestra sa Petrovaradina, Janike Balaža.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Dodaj komentar